Kult ličnosti Aleksandra Vučića godinama je odavao utisak da može sve.

Da može da govori sa svih televizija, da projektuje puteve, borbena oklopna vozila, zauzme naslovne strane, da protivnike proglasi neprijateljima, kritičare ustašama, a pitanja zameni uvredama. Da može da upravlja institucijama i konstruiše sliku stvarnosti.

A onda smo videli da stvarnost nije isto što i slika koju o njoj emituju njegovi mediji. To je bila slika Srbije koja je dominirala u većini medija.

Gotovo čitav medijski aparat govorio je ono što je vlast želela da se čuje. A kada se tako nešto dešava, onda čak i tišina postaje sumnjiva. Zamislite tek kritika.

Kritički novinari svakodnevno su proglašavani izdajnicima, stranim plaćenicima i neprijateljima države. Dobijali su pretnje i fizički napadani.

Građani su im verovali, uprkos svemu.

Neodustajanje od suštine novinarstva

Svaka neprijatna vest zatrpavana je novom salvom propagande. Sad znamo da je to bio strah od onog što bi ljudi mogli da vide kada bi im se dozvolilo da gledaju.

Nova.rs im je to stalno omogućavala. I ne samo mi. Ali, drugi će pričati svoju priču.

Ono što se događa na Nova.rs nije sukob oko rukovođenja jednim portalom.

Suština je to što uređivački tim i novinari Nova.rs nisu hteli da odustanu od suštine novinarstva – da kritikujemo zloupotrebu moći i nadziremo moćnike. U našem slučaju, Aleksandra Vučića i njegovu vlast.

U zemlji u kojoj su institucije podređene političkoj volji, profesionalno novinarstvo neizbežno postaje kritika vlasti – ne zato što smo je unapred izabrali za metu, već zato što je moć koja izmiče kontroli najveća opasnost za javni interes.

Zbog toga smo se suočili sa ozbiljnim ugrožavanjem uređivačke nezavisnosti, ultimatumom. Jednom nezavisnom, slobodarskom portalu nametani su režimski urednici. Kad smo se usprotivili, stigao je ultimatum. Za 48 sati da odlučimo da li prihvatamo propagandističkog apologetu SNS Marka Stjepanovića i Ivanu Mastilović Jasnić, prijateljicu Vučićeve savetnice Suzane Vasiljević, kao vodeći urednički dvojac Nova.rs ili da se pokupimo uz dvostruko bolje otpremnine nego što naš zakon predviđa. Niti smo prihvatili Marka i Ivanu, niti smo uzeli otpremnine.

Na to sam ponosan. Na reakciju jednog portala koji su planirali da pregaze.

Vlasnici kada kupe medij moraju da znaju da ne mogu da kupe savest i integritet ljudi koji tu rade.

Kolonijalni upravnici

Ono što je važnije – ne bi smeli da se ponašaju kao kolonijalni upravnici.

Evo nekih primera da su se upravo tako ponašali.

Brent Sadler, direktor informartivnog programa ANN, na primer, pokušao je da nam uvali nekoliko režimskih novinara na pozajmicu od tri meseca. Spisak mu je dao Peter Vajai, jedan od naših direktora, a njemu verovatno neko blizak Siniši Malom. Novinari su dolazili iz Novosti i Alo, medijskog sistema koji je povezan s ljudima bliskim bivšem ministru finansija, o čemu je pisao portal Raskrikavanje.

Zatim, isti taj Sadler nam pre izbornog dana preko svoje sekretarice šalje bezbednosne smernice za novinare. Eto, kao novinari Nova.rs nisu znali da se čuvaju i nisu prošli toliko obuka i rizičnih terena, pa se on setio da nas edukuje.

To je lepo i može biti korisno. Iako su nam vlasnici stranci, službeni jezik u Srbiji je srpski. Brent, kao pravi kolonijalni upravnik, smernice šalje na engleskom. Većina novinara Nova.rs govori engleski, ostatak može danas lako da ga prevede. Ali poslati svim zaposlenima zvaničan dokument kompanije na stranom jeziku u najmanju ruku je znak nepoštovanja.

Ostaćemo ovakvi kakvi smo

Zašto svaki medij mora da bude isti ili sličan? Da li je zaista potrebno kritički medij maskirati u neutralnost, u zemlji u kojoj je vlast sponzorisala desetine medijskih trovačnica? Već prvog dana neki neutralno-režimski mediji su odmah demonstrirali jednu medijsku piruetu pokušavajući da se dodvore favoritu.

Mi ćemo ostati ovakvi kakvi smo.

Registrovaćemo i propitivati svaku zloupotrebu moći.

Pokazali smo da nam čitaoci veruju i da smo, uprkos ukidanju budžeta za promociju sadržaja na društvenim mrežama, i dalje ostali među najčitanijim portalima.

Ako je vlasnicima to bitno, onda bi trebalo da zadrže takvu uređivačku politiku.

Možemo da razgovaramo kako da unapredimo ono što nije dobro. Sad valjda više neće biti zabranjeno najvećim kompanijama i državnim i javnim preduzećima da se oglašavaju kod nas. Ako ne stojimo dobro finansijski, otvoreni smo za razgovor kako da to popravimo.

Ali s dugo sticanim poverenjem čitalaca se nećemo kockati. To su naše crvene linije. I za to ćemo nastaviti da se borimo.

To smo i pokazali. Jedna redakcija usprotivila se kao mala Sparta.

Svesni da je druga strana veća, moćnija i naviknuta da joj se niko ne suprotstavlja.

Sparta u ovoj priči nije mit o nepobedivosti. To je odluka da ne kleknemo samo zato nam je neko pokazao kolika je sila.

I dogodilo se nešto što tadašnja vlast i njeni medijski saveznici nisu mogli da narede.

Pad počinje kad strah nestane

Ljudi su cenili našu pobunu. Još više su nas čitali.

Mislili su da smo neustrašivi. Nismo. Mi smo samo obični ljudi, sa svojim strepnjama i strahovima, kreditima, kirijama, alimentacijama, decom, zdravstvenim problemima.

Dok su nas napadali, publika je dolazila.

To su valjda naučili naši novi vlasnici. Vlast koja se plaši svakog nezavisnog svedoka već zna da više ne kontroliše sve. To važi i za menadžment.

Pad ovakve vlasti ne počinje porazom na izborima, već mnogo ranije – kad uvrede više nisu mogle da ućutkuju, kad propaganda više nije mogla da objasni stvarnost, kad su ljudi prestali da se plaše da kažu ne. I kad postoji redakcija koja će sve to da objavi. I to jedna od redakcija za koju su računali da će je lako pokoriti.

Možda je zato toliko važno ono što se dogodilo u Nova.rs. Pokazali smo da se moć ne mora prihvatiti kao sudbina.

I da, uprkos svemu, još postoje ljudi koji neće da kleknu.

Izvor: Nova.rs