Kada sam u nedelju uveče, zauzet brojanjem listića na jednom biračkom mestu, začuo huku i buku sa ulice a potom i telefonom bio obavešten da je Vučić priznao poraz samo sat i po od zatvaranja birališta odmah sam posumnjao. A svakim danom sve više se utvrđujem u sumnji da je sa njim sklopljen sporazum posredstvom inostranog faktora: da prizna poraz i formalno preda vlast a da zauzvrat on lično i njegova najbliža okolina ne budu suočeni sa odgovorošću pa čak da i dalje nesmetano učestvuju u političkom životu Srbije. Katastrofa!

Uoči 15. marta prošle godine objavio sam tekst u Danasu kojim sam predlagao nešto prividno slično a opet suštinski drugačije: da se Vučiću i ostalima dodeli abolicija od krivične odgovornosti i da im se čak ne oduzima imovina ali da napuste Srbiju i da se više u nju ne vraćaju, da se raspuste SNS, SRS i SPS. Odmah sam rekao da bi to bila nepravda ali neminovnost kako ne bi zemlja potonula u građanski rat. I svi su vrisnuli: i jedni i drugi i treći.

Možda grešim ali čini mi se da je sada sklopljen sporazum o „smeni straže“ uz nastavak iste spoljne i unutrašnje politike: oni će se (privremeno) maknuti sa vlasti ali će ostati tu gde jesu, niko ih neće dirati i učestvovaće u političkom životu a mi ćemo (prividno) vladati.

Katastrofa! To je potpuno ista greška koja je počinjena Petog oktobra. Kako nije bilo „šestog oktobra“ tako neće biti ni „dvadeset šestog oktobra“. Ljudi u euforiji ne shvataju da će se oni, ukoliko se truli kompromisi nastave, vratiti za dve do tri godine i onda će biti škrgut zuba.

Stajao sam u blizini terase Gradske skupštine u sumrak tog 5. oktobra 2000. godine i slušao kako Vojislav Koštunica govori da mi nećemo ići na Dedinje već ostajemo ovde gde je Narodna skupština koja je suverena vlast. Mi hoćemo parlamentarizam i legalizam, sve fino po zakonu, moliću lepo.

Nešto kasnije sam se pešice, jer nije bilo prevoza i vladalo je opštenarodno veselje, „živela sloboda“ u centru (svaka sličnost je namerna), vraćao u iznajmljeni stan upravo u Tolstojevoj ulici. Bili smo godinama susedi Milošević i ja. Pun je bio Hajd park specijalaca pod šlemovima. Oni su bili za svaki slučaj tu. Dakle, sporazum je bio postignut, samo što je tada policija i vojska ušla u sporazum sa liderima DOS-a a Milošević je ispao kolateralna šteta.

Tada su i Đinđić i Koštunica odbijali da zabrane SPS, SRS u JUL jer „trebaće nam jaka opozicija ona nagoni vlast da radi dobro“. Tako nekako. Kao da nije mogao i neko normalan da bude opozicija koja je svakako neophodna?!

Đinđić se nije držao dila i isporučio je Miloševića u Hag. Sustigla ga je osvetnička ruka iako on sam nije verovao da se njegovom smrću bilo šta može promeniti. Đinđić je bio obrazovan u pozitivizmu, racionalizmu i marksizmu te je prihvatio učenje da postoje nekakve „narasle društvene snage“ koje neminovno menjaju svet „kad se steknu istorijski uslovi“ dok ličnosti ne znače mnogo.

Da se fatalistički zacrtani put čovečanstva u napredak i dobro ne može izmeniti nikakvom silom, da se „točak istorije ne može vratiti unazad“. Kakve zablude! To što se njemu i svima nama desilo pokazatelj je da individualni teror odn. atentati i te kako mogu da menjaju politiku suprotno marksističko-lenjinističkim teorijama o tome da je to „sitnoburžoasko buntovništvo“ koje ne donosi plodove. Ako je meta dobro odabrana onda i te kako donosi.

Evo šta je trebalo uraditi: trebalo je u noći nedelje na ponedeljak opkoliti sedište BIA i ne dozvoliti im da unište arhivu ili je sklone na sigurno. Tako su uradili pobunjeni Nemci u Istočnom Berlinu 1989. godine kada su opkolili sedište državne bezbednosti STASI. Treba što pre oduzeti frekvenciju Informeru i Pinku.

Svedočimo neočekivanoj preosetljivosti prema jadnom Draganu J. Vučićeviću koji je bio izložen jednosatnom vređanju u njegovoj televiziji kojom prilikom je došlo i do oštećivanja nameštaja i aparature u redakciji (kako on sam tvrdi u Informeru).

Da li ga je neko tukao? Skinuo golog i pretio mu silovanjem? Ne, nije. Bez obzira na sve lik danima kukumavči kako je nastupila odmazda, linč, osvetoljubivost, mržnja… Zar je to nova Srbija, pita se on.

Ko to kaže? Osoba čiji su mediji godinama širili mržnju, šovinizam, laži (sto puta su najavljivali razne napade od Hrvata/ustaša, od „Šiptara“/Kosova, razne atentate na Vučića i nikada se ništa od toga nije desilo). To je čovek koji je objavljivao u svojim medijima bljuvotine koje je saznao iz svojih policijskih izvora o nekim ljudima (neke intimne stvari koje i kada su istina ne smeju se objavljivati) ili je naprosto izmišljao nečije milione u prekomorskim zemljama, vile u inostranstvu, senzacionalistički je pisao o groznim stvarima na primer o nasilju u porodici, raznim ubistvima, objavljivao je pun identitet pa čak i fotografije žena koje su prijavljivale silovanje, on je unapred presuđivao u sudskim predmetima ko je kriv, na njegovoj televiziji se vršilo i vrši se sistematsko i manijačko kvarenje naroda kroz šund i vulgarnosti, kroz gostovanja kojekakvih starleta i likova koji sve znaju o svetskoj politici ali teško da su bilo koju ozbiljnu školu završili…

Umesto da se izvini čitavoj javnosti i prihvati krivicu, pokuša bar malo da se koriguje on nastavlja svoju staru rabotu. A naša demokratska i liberalna javnost ga sažaljeva.

Vučićević proglasio Vučićevu pobedu, pa potonuo: Kako su mediji pratili izbore u Srbiji?

Još je gluplja osuda onih koji su upadali u razne ustanove i skidali portrete Aleksandra Vučića. On je 27. septembra podneo ostavku na mesto Predsednika Republike. Prema tome zašto bi njegov portret bio u bilo kojoj državnoj i javnoj ustanovi?!

Trebalo je da sami zaposleni u tim nadleštvima to urade. Zašto nisu? Zašto ni jedan predsednik opštine niti jedan gradonačelnik SNS-a nije podneo ostavku? (Tačno je da su oni izabrani na lokalnim izborima ali ipak bi im moral nalagao da posle ovakvog debakla na republičkim izborima podnesu ostavke.) Pretpostavljam da im je stigla direktiva da ne smeju napuštaju svoje funkcije: „Odstupili smo taktički na rezervni položaj ali se konsolidujemo pa ćemo se vratiti“

Liberalni građani, kulturni i fini ljudi ne razumeju fašistički mentalitet koji uvažava samo silu, svaka popustljivost i opraštanje smatra se u tom društvenom miljeu znakom nemuževnosti i mlitavosti, varvari preziru kulturu.

Bolje nemojte nikome da sudite jer to neće dovesti ni do čega, abolirajte ih sve samo im makar oduzmite nezakonito stečenu imovinu (što će takođe biti teško dokazati) i kaznite ih zabranom javnog i političkog delovanja. Ovo je moje subjektivno uverenje, vreme će pokazati da li je bilo ispravno: Sve mi se čini da čak ni taj minimum neće biti ispunjen.

Glavni i odgovorni urednik RTV Vojvodina podneo ostavku

A kako bi? Kao što nije bilo lustracije posle Petog oktobra jer su se delovi režima sporazumeli sa vrhom DOS-a.

A za dve-tri godine kada se budu vratili videćemo svi njihovu zahvalnost.

Autor je književnik i istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.