Sada kada je, posle 14 godina, konačno izgubio izbore, da li će se Vučić povući iz politike? Hoće li se skloniti sa političke scene i početi da piše memoare?
Ili će nastaviti borbu, ovog puta kao lider opozicije protiv vlade koja je formirana zahvaljujući neprestanim naporima studenata? Teško je reći.
Britanski Telegraf piše: Srbija će ponovo postati predmet borbe za uticaj između Moskve i Brisela
Izborni poraz predsednika Borisa Tadića 2012. godine, jednog od ključnih lidera Demokratske opozicije Srbije (DOS), reformskog pokreta koji je 2000. godine srušio Miloševića i zastupao zapadne vrednosti, od Srpske napredne stranke (SNS), koju su zajednički osnovali Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, predstavljao je najvažniji korak u Vučićevom usponu do dominacije na srpskoj političkoj sceni.
Vučić, koji je prethodno zauzimao istaknuto mesto u ultranacionalističkoj Srpskoj radikalnoj stranci, koju je predvodio ratni zločinac Vojislav Šešelj, ideološki saveznik „Balkanskog kasapina“ Slobodana Miloševića, svojevremeno je sledio politički pravac blizak Rusiji i udaljen od Zapada.
Potom je napravio iznenadan i oštar zaokret.
Nagoveštavajući spremnost da se približi EU, napustio je Srpsku radikalnu stranku, osnovao Srpsku naprednu stranku u oktobru 2008. godine i sa sobom poveo polovinu članstva radikala.
Na izborima 2012. godine ostvario je izuzetan uspeh, ubedivši srpske birače da će upravo njegova Srpska napredna stranka, a ne Demokratska stranka Borisa Tadića, odvesti zemlju u Evropsku uniju. Time je na kraju obezbedio pobedu Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima.
Bivši ambasador Turske u Beogradu o presudi Hašimu Tačiju: Ratni kriminalac ili heroj nezavisnosti
Zapad istovremeno podržavao Srbiju i Kosovo
Poznato nam je da su zapadne zemlje, koje su u potpunosti podržavale Demokratsku opoziciju Srbije (DOS) u borbi za svrgavanje Slobodana Miloševića, sarađivale sa administracijom DOS-a tokom procesa u kojem je diktator izgubio izbore, bio uklonjen sa vlasti, a potom uhapšen i izručen Hagu.
Nakon te faze, paralelno su se odvijala dva procesa. S jedne strane, nastavljeni su napori da se između Brisela i Beograda potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kako bi se stvorili politički, pravni i ekonomski temelji za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. S druge strane, SAD i zemlje EU, u saradnji sa Ujedinjenim nacijama, nastavile su napore da omoguće nezavisnoj lokalnoj administraciji na Kosovu da upravlja autonomnom pokrajinom, dok su snage KFOR-a pod vođstvom NATO-a od leta 1999. godine garantovale bezbednost Kosova.
Srpski studenti pred „brojnim hitnim izazovima“: Britanski Independent nakon „istorijske pobede“ Studentske liste
Borba protiv Miloševića ne znači i pokoravanje Zapadu
Tokom dvehiljaditih godina, među političkim posmatračima u Beogradu bilo je opštepoznato da su, pored zapadne politike prema Kosovu, koja je otvorila put njegovoj nezavisnosti, i radikalne reforme koje je EU zahtevala od Beograda kao uslov za članstvo predstavljale izvor teškoća, naročito za antikomunističke, ali konzervativne i nacionalno orijentisane kadrove u tadašnjem rukovodstvu, pre svega za premijera Vojislava Koštunicu.
Ukratko, iz svog profesionalnog iskustva sećam se da sam često primećivao kako su pojedini lideri DOS-a počeli da preispituju uporne zahteve zapadnih zemalja u vezi sa članstvom u EU i Kosovom, uprkos činjenici da su upravo te zemlje pomogle u rušenju Miloševića.
Smatrali su da se prema Beogradu, koji je sada prihvatio demokratiju i kapitalizam, postupa nepravedno, dok je nadmeni odnos Brisela prema Beogradu tokom pregovora o članstvu u EU izazivao sve veće nezadovoljstvo.
Ipak, pod vođstvom Borisa Tadića, koji je bio više prozapadno orijentisan od ostalih lidera, potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Srbija je 2009. godine podnela zahtev za članstvo u EU, a pregovori o pristupanju zvanično su počeli početkom 2014. godine.
Brisel više voleo poslušnog Vučića nego neposlušnog Tadića
U vreme kada je sve više jačao utisak da vlada DOS-a stvara probleme, da je neposlušna i da otežava Briselu sprovođenje koraka ka nezavisnosti Kosova, kao i donošenje i primenu reformskih zakona neophodnih za članstvo u EU, čuo sam glasine da su pojedini zvaničnici EU neformalnim kanalima preneli Srpskoj radikalnoj stranci poruku da je saradnja moguća pod uslovom da „prihvati ciljeve EU i postupi u skladu sa onim što Brisel traži“.
Navodno je stigao i pozitivan odgovor.
Zaista, Vučićev odlazak iz Srpske radikalne stranke i osnivanje Srpske napredne stranke (SNS) dogodili su se 2008. godine. Poznato nam je da su zemlje EU od 2008. počele da uspostavljaju kontakte sa SNS-om i da je, kao rezultat tih kontakata, stranka napustila svoj antizapadni stav i transformisala se u umerenu, proevropsku i legitimnu stranku desnog centra.
Na kraju, Brisel je ovim smelim potezom uspeo da u ovoj balkanskoj zemlji i vladajuću proevropsku stranku i antievropsku opoziciju pretvori u proevropske političke snage, istovremeno potisnuvši ultranacionalističku Srpsku radikalnu stranku na političku marginu.
„Tramp pomaže Dodiku da ponovo stane na noge kako se izbori u BiH bliže“: Bivši ambasador Turske u Srbiji o zaokretu američke politike prema Balkanu
Sudbina Srbije promenjena na izborima 2012. godine
U periodu kada je Vuk Jeremić, jedan od mladih i izuzetno sposobnih savetnika predsednika Tadića, obavljao funkciju ministra spoljnih poslova (2007–2012), Beograd je jasno pokazao nameru da napreduje ka Evropskoj uniji, ali uz očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje.
Sećamo se da su političke elite u Briselu i Vašingtonu, nezadovoljne Jeremićevim intenzivnim naporima da spreči priznavanje nezavisnosti Kosova, počele da se podsmevaju mladom ministru nazivajući ga „gospodinom Kosovom“.
U takvim okolnostima, Aleksandar Vučić i njegova SNS, nakon što su uverili Zapad da će voditi politiku koja neće narušavati njegove interese u odnosima sa EU i Kosovom, tesno su pobedili na izborima 2012. godine, uz zeleno svetlo Brisela.
Upravo u tome leži i politička računica iza Vučićeve dve posete Srebrenici 2015. godine, kada je položio cveće na spomen-obeležje i u ime Srbije osudio događaje iz prošlosti.
Isti taj Vučić je, povevši sa sobom na predizborne skupove u jesen 2026. godine Milorada Dodika, lidera bosanskih Srba poznatog po negiranju genocida u Srebrenici, kako bi pridobio glasove, pokazao da je 11 godina ranije u Srebrenici prolivao krokodilske suze.
Španski list: Nakon istorijske pobede pred studentima u Srbiji veliki izazov
Brisel upao u Vučićevu zamku
Smatram da Brisel snosi odgovornost za patnju koju je srpski narod trpeo tokom 14 godina pod autoritarnim i korumpiranim liderom, kojem su srpski birači, predvođeni studentima, zadali težak udarac.
Pozivam zvaničnike iz tog perioda da se iskreno suoče sa sopstvenom odgovornošću i priznaju svoje greške, uz reči: „Da nismo upali u političku zamku Aleksandra Vučića i da smo između 2008. i 2012. godine ostvarili bližu saradnju sa vladom Borisa Tadića…“
Ne treba zaboraviti ni da je EU pravila greške u odnosima sa Gruzijom, gurajući Tbilisi u zagrljaj Moskve.
Brisel snosi i polovinu odgovornosti za zamrznute odnose EU i Turske, koji se odmrzavaju samo onda kada za tim postoji potreba.
Srpski studenti, dobili ste prvo poluvreme, ali do poslednjeg sudijskog zvižduka ima još vremena!
Od srca čestitam studentima Srbije koji su tokom protekle dve godine neumorno radili na okončanju korupcije, ne stavljajući lične ambicije i ego u prvi plan, i koji su pobedu ostvarili zahvaljujući zdravom razumu i odlučnosti.
Autorski tekst bivšeg ambasadora Turske u Beogradu: Može li Tramp da preuzme Kubu?
Prvo poluvreme njihove borbe za demokratiju i pravdu je završeno. Iskreno se nadam da će i u drugom poluvremenu sačuvati isti nivo prisebnosti i mudrosti.
Očekujem da iskreno i konstruktivno učestvuju u dijalogu Beograda i Prištine, koji se vodi pod pokroviteljstvom EU, kao i da u odnosima sa Moskvom i Pekingom preduzmu korake uz uključivanje Brisela u jednačinu.
Treba da znaju da ćemo se njihovim uspesima radovati isto koliko i oni sami, a što njihova studentska vlada bude uspešnija, naše zadovoljstvo biće veće.
Krivica Turske je u tome što „zatvara oči pred onim što se događa“ i što „toleriše nekažnjivost“, dok je pobednički mentalitet srpskog naroda zasnovan na stavu da „nema tolerancije prema korupciji“.
Zar Srbi nisu na pravoj strani? Šta vi mislite? Imamo li pravo da očajavamo i budemo pesimistični kada je reč o budućnosti Turske?
Autor je bivši ambasador Turske u Beogradu.
Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
