Nakon objavljivanja rezultata izbora 25. oktobra i tektonskog poremećaja srpskog društva, nastupila je, kao posle bombardovanja, lavina sećanja. Gde je ko bio i kako je ko doživeo kolosalnu vest koju je objavio tada još uvek važeći predsednik Srbije.

Osim divnih, manje uspelih i korektnih sećanja i podsećanja, posebno je zanimljivo „fino omalovažavanje“ studentske metle koja je počistila ovo što se teško može nazvati vlašću, ali i ono što se još teže može nazvati opozicijom. Naročito od takozvanih nezavisnih intelektualaca koji su ovaj smrtonosni zagrljaj nesposobne opozicije i opake vlasti uglavnom tolerisali. Neki čak pravdali i pojašnjavali.

Posebno je zanimljiv, signifikantan ton relativizacije, na ivici omalovažavanja, koji prema onome što se dogodilo 25. oktobra, prema rezultatu par godina hoda po mukama srpske omladine, imaju neki važni ljudi.

Kao što su, recimo, pisac Svetislav Basara ili istoričar Čedomir Antić. Nije prvi put da intelektualci, pa i umetnici, izraze razumevanje za postupanja vladara koja se ne mogu podičiti demokratičnošću. Setimo se Miloševićevog nasleđa i ljudi koji su ga podržavali i još brže odbacivali. Pojedini su to radili dva puta: prihvatali, odbacivali, pa opet prigrlili.

Velikog filozofa Martina Hajdegera istorija pamti i kao filozofa koji je imao razumevanja za nacizam. Čak je bio i član partije. E sad, nije da su naši „poznati pisci i uticajni mislioci“ Hajdeger, niti je njihovo delo kosmički i karmički izvan ovog sveta kao Hajdegerovo, kao što ni sada bivši režim nije bio nacistički. Ali, što bi rekao Đorđe Balašević, važan je princip, ostalo su nijanse.

Nije, dakle, ovde reč o širom „slavskog pojasa“ poznatom Basu, niti o partiji građanina nepomenika, kako bi rekao profesor Jovo Bakić, već o ukazivanju na ono što nas je koštalo i što nas najviše košta tokom nacionalne istorije koja malo-malo pa uđe u mirne vode.

Da li nas očekuju najdosadniji izbori za predsednika: Procene opozicije i analitičara

Kako je moguće da ugledni ljudi sa delom za sobom ne vide pre svih, i što je najgore, ni posle svih, ono što je očigledno? Da ih je zaobišlo, ne samo figurativno, ono što Nemci zovu „duh vremena“? Nije jasno kako, recimo, pisac ili istoričar, šire gledano, ljudi koji su učestvovali u oslobađanju Srbije od crveno-crne koalicije 5. oktobra, nisu shvatili da studentski pokret nije politička opcija, partijska borba, već ideja.

I to čista ideja koja se samoostvaruje izvan istorije čak, koja je istorija sama. Gospodo sumnjala, takozvani mislioci koji niste „ni na jednoj strani“, nezavisna gospodo draga, bilo je očekivano da ćete pre svih to razumeti.

Hajdeger je poverovao u mogućnost ostvarenja apsolutnog duha začetog u Hegelovoj „Fenomenologiji“, ali šta ste vi prepoznali i još uvek prepoznajete u onome što se već zove propadajući režim? Koja ideja i viši smisao su se ukazali u vašem vidnom polju?

Autor je novinar, dramaturg i pozorišni kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.