Kada je Ana Brnabić u junu 2017. stupila u premijerski mandat, pošto je Vučić u maju položio zakletvu i preuzeo predsedničku vlast od Nikolića, dogodila se velika kriza i štrajk u kragujevačkom Fijatu. Brnabić je u skladu sa običajima liberalizma sazvala of the record brifing u Vladi Srbije, na koji je bio pozvan medijski establišment u liku Milomira Marića, Dragana Vučićevića, Ivane Vučićević i drugih…

Došla sam i ja, i nikad nisam zaboravila ovaj događaj. Naime, mlada nada srpske politike, tada je sva poslovna održala govor u kome je naglašavala da radnici Fijata imaju platu od “trista evra”.

Za Kragujevac trista evra ej, naglašavala je je i ponavaljala, čineći da se kao neko čiji su roditelji bili fabrički radnici u Titovom komunizmu, osetim potpuno izmešteno, kao u drugoj stvarnosti.

Nikad grublje mi to nije bilo rečeno, ni onda kada mi je posle Petog oktobra jedan Đinđićev savetnik iz medijskih redova, objašnjavao kako će sada Srbija brzo postati “azijski tigar”, to je biznis plan pobednika za našu privredu.

I sad mi je nadrealno da neko u 21. veku u Srbiji, našoj lepoj i prirodno obdarenoj zemlji, tvrdi da je trista evra za mesečni osmočasovni rad u tri smene u fabričkom pogonu, bogata nadnica i više nego dovoljna za pristojan život.

Sada pak skoro deset godina kasnije, Ana Brnabić, u svojstvu istovremeno žestoke opozicije i konstruktivne odlazeće vlasti, umesto “ej trista evra”, samouvereno ponavlja gostijući na televiziji, hej otpušteno deset hiljada radnika, kakva tragedija za njihove porodice.

Priča o srpskoj utopiji

Koliko deset godina na vlasti, promeni čoveka, eto Ana Brnabić tako sad nastupa kao zabrinuta aktivistikinja nove levice, kao da ne ide kući, u obnovljenu Jovankinu vilu na Dedinju.

Slobodan Minić iz Fiskalnog saveta, sa izjavom da je otpuštanje deset hiljda radnika loše, ali nije tragično, je za takvu Anu Brnabić i SNS laka meta.

Ali, uzalud je, SNS, upravo zbog Ane Brnabić i sličnih iz vrha, više fizički nije u stanju da predstavlja radništvo, baš kao što DS-LDP od 2012. više nikada nisu uspele da budu stranke koje predstavljaju građansku klasu.

SNS će stići politička sudbina Čedomira Jovanovića, Bojana Pajtića i drugih, ili gora, jer sada ne postoji jedan Miodrag Rakić, pokoj mu duši, nego mnogo njih, koji će otići kod pobednika sa dokaznim materijalom.

Pisac Slobodan Vladušić dobro opisuje smenu vlasti u “normalnim državama”, objašnjvajući kako biznis klasa daje ponudu stranci koja je pobedila, a partiju koja je izgubila izbore, zbrinjava po raznim odborima. Srbija, na sreću, i dalje nije takva država, a više nema ni pobedničku stranku.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.