Veliki politički preokreti menjaju mnogo više od vlasti. Oni menjaju društvene uloge, odnose među ljudima i način na koji čitave zajednice doživljavaju sebe. Antropologija obreda prelaza i psihologija grupa pomažu nam da razumemo zašto je najteži deo promene često upravo ono što dolazi posle pobede.

Postoji jedan neobičan trenutak u životu svakog čoveka kada ono što je nekada bio više ne postoji, a ono što tek treba da postane još nije sasvim nastalo. Takav trenutak doživljavamo kada završimo školovanje, napustimo roditeljsku kuću, postanemo roditelji, izgubimo blisku osobu ili okončamo važnu životnu vezu. Ne možemo se vratiti na staro, ali još ne znamo kako da živimo na nov način.

Nešto slično može se dogoditi čitavom društvu nakon velike političke promene.

Kad se promeni vlast, a strah ostane: Psiholog Leo Ivanišević o psihologiji društva posle političkog preokreta

Izborna noć može jasno pokazati ko je pobedio, a ko izgubio. Međutim, psihološki prelaz iz jednog društvenog poretka u drugi daleko je složeniji. Dok se menjaju institucije i raspodela moći, menjaju se i grupni identiteti, odnosi među ljudima, predstave o autoritetu, osećaj pripadnosti i očekivanja od budućnosti.

Antropolog Arnold van Genep još je početkom dvadesetog veka primetio da velike životne promene u tradicionalnim društvima nisu bile prepuštene slučaju. Pratile su ih ceremonije koje je nazvao obredima prelaza. Bilo da je reč o odrastanju, sklapanju braka ili smrti, obredi su imali tri osnovne faze: odvajanje od prethodnog stanja, boravak u prelaznom prostoru i ponovno uključivanje u zajednicu sa novim statusom.

Najzanimljivija je upravo srednja faza, koju je van Genep nazvao liminalnom, prema latinskoj reči limen, koja znači prag.

Kasnije je antropolog Viktor Tarner detaljnije proučavao ovo stanje. Ljudi koji prolaze kroz obred više nisu ono što su bili, ali još nisu postali ono što će biti. NJihove prethodne društvene uloge privremeno su suspendovane, dok nove još nisu potvrđene. Tarner je za to koristio izraz betwixt and between — između jednog i drugog.

Upravo tako može izgledati društvo nakon velikog političkog preokreta: stari odnosi moći gube važnost, novi se tek uspostavljaju, a građani pokušavaju da razumeju gde se sada nalaze.

Kada promena postane katastrofa

Psihoanalitičar Vilfred Bion uveo je pojam katastrofične promene kako bi opisao duboke psihološke preobražaje koji narušavaju postojeći način organizovanja iskustva. Katastrofa ovde ne mora označavati nesreću ili uništenje. Ona označava preokret toliko snažan da prethodni sistem mišljenja više ne može da obuhvati novu stvarnost.

Zamislimo čoveka koji je čitav život verovao da je svet uređen na određeni način. NJegove vrednosti, odnosi, osećaj sigurnosti i predstava o sebi počivaju na tom uverenju. Onda se dogodi nešto što ga iz temelja dovodi u pitanje.

Nova stvarnost ne zahteva samo da promeni mišljenje. Ona od njega traži da promeni način na koji razume sebe.

Zato se ljudi ponekad snažnije opiru promeni koja im objektivno može doneti nešto dobro nego okolnostima koje su im poznate, iako su nezadovoljavajuće. Poznati svet ima svoje granice, pravila i oslonce. Kada se oni uruše, čovek može imati osećaj da se urušava i on sam.

Bion je primećivao da psihološki rast često podrazumeva upravo takvu vrstu potresa. Novo iskustvo može biti toliko snažno da razori stare kategorije kojima smo ga pokušavali razumeti. Zato se protiv promene ponekad mobilišu poricanje, laž, rigidna uverenja i različite psihološke odbrane.

Na društvenom nivou, politički preokret može imati sličnu strukturu.

Za one koji su se dugo zalagali za promenu, on može predstavljati oslobođenje. Za one čiji su identitet, sigurnost ili društveni položaj bili povezani sa prethodnim poretkom, isti događaj može biti doživljen kao katastrofa.

To ne znači da su jedni psihološki zdraviji od drugih. Znači da isti događaj može imati potpuno različito značenje u unutrašnjem svetu različitih ljudi.

Ključno pitanje postaje: može li zajednica da podnese raspad prethodnog poretka, a da se sama ne raspadne?

Upravo tu obred prelaza dobija svoju najvažniju funkciju. On ne sprečava promenu, već joj daje okvir. Omogućava da se prethodni status napusti, da se izdrži neizvesnost i da se na kraju pronađe novo mesto u zajednici.

Pobednici: od zajedništva u borbi do sposobnosti za upravljanje

Za ljude koji su se dugo zalagali za političku promenu, izborna pobeda može predstavljati snažno emocionalno iskustvo. Ona donosi osećaj uspeha, zajedništva, oslobođenja i potvrde da zajednički trud nije bio uzaludan.

Tarner je opisivao poseban oblik zajedništva koji se javlja tokom liminalnih iskustava. Nazvao ga je communitas. To je osećaj neposredne povezanosti među ljudima koji privremeno ostavljaju po strani svakodnevne razlike i prepoznaju se kao učesnici istog iskustva.

Nešto slično može nastati tokom masovnih protesta, građanskih okupljanja ili velikih društvenih pokreta. LJudi različitog porekla, zanimanja, godina i političkih uverenja mogu doživeti snažnu bliskost zato što dele isti cilj.

Takvo zajedništvo ima ogromnu mobilizacionu snagu. Međutim, ono ne može zauvek ostati u istom obliku.

Kada zajednički cilj bude ostvaren, pojavljuju se pitanja koja su tokom borbe možda bila potisnuta. Kako ćemo sada organizovati društvo? Ko će donositi odluke? Kako ćemo raspodeliti odgovornost? Šta ćemo raditi kada se međusobno ne slažemo?

Ovde nam Bionova psihologija grupa pruža još jedan važan uvid.

Bion je razlikovao grupu koja je sposobna da se bavi svojim stvarnim zadatkom od grupe kojom dominiraju nesvesne pretpostavke. Jedna od njih jeste pretpostavka borbe ili bekstva: grupa se organizuje oko zajedničkog neprijatelja i održava koheziju kroz stalnu mobilizaciju protiv pretnje.

Takav način funkcionisanja može biti koristan kada zaista postoji neposredna opasnost. Ali kada se okolnosti promene, grupa mora razviti drugačije sposobnosti.

Politički pokret koji je uspešno mobilisao građane protiv prethodnog poretka sada mora naučiti da upravlja institucijama, podnosi neslaganja, pregovara, pravi kompromise i prihvata ograničenja.

To je prelazak iz grupe okupljene oko borbe u ono što je Bion nazivao radnom grupom.

Poseban izazov predstavlja i iskušenje nove idealizacije. Pobednici mogu početi da veruju da su njihovim dolaskom svi ključni problemi već rešeni, dok građani mogu očekivati da nova vlast ostvari gotovo nemoguće.

U klajnovskoj psihoanalizi postoji pojam manične reparacije, pokušaja da se oštećena stvarnost popravi brzo, svemoćno i bez potpunog suočavanja sa gubitkom, ograničenjima i odgovornošću.

U političkom životu sličnu odbranu možemo prepoznati u fantaziji da je dovoljno ukloniti prethodnu vlast kako bi se društvo automatski obnovilo.

Međutim, stvarna reparacija zahteva dugotrajan rad.

Zato je jedan od najvažnijih zadataka pobednika da prihvate da zajedništvo koje je nastalo tokom borbe mora dobiti novi oblik. Umesto da ih povezuje isključivo zajednički protivnik, ljude treba da povezuje sposobnost da zajedno rešavaju probleme.

Poraženi: zašto neki ljudi mogu da prihvate gubitak, a drugi ne?

Za političke aktere koji gube vlast, promena može predstavljati duboku krizu društvenog identiteta.

Osoba koja je godinama zauzimala važnu funkciju možda je navikla da njena reč ima posebnu težinu, da joj se drugi obraćaju za pomoć ili da se svakodnevni život organizuje oko njenog položaja. Gubitkom funkcije ne nestaju samo formalna ovlašćenja. Menjaju se i odnosi sa ljudima, osećaj značaja, društvene privilegije i predstava o sebi.

U tom smislu, politički poraz može pokrenuti proces žalovanja.

Frojd je žalovanje opisivao kao postepen proces u kojem se čovek suočava sa činjenicom da je izgubio nešto za šta je bio snažno emocionalno vezan. Potrebno je vreme da se očekivanja, navike i predstave prilagode novoj stvarnosti.

Međutim, nisu svi ljudi podjednako sposobni da podnesu gubitak.

Psihoanalitičari poput Melani Klajn i Ota Kernberga opisivali su psihološke organizacije u kojima su samopoštovanje i osećaj unutrašnje stabilnosti izrazito zavisni od idealizovane slike o sebi, kontrole nad drugima ili potvrde sopstvene superiornosti.

Dobro došli u Srbiju, zemlju studenata

Kod nekih osoba sa izraženim patološkim narcističkim karakteristikama gubitak moći može biti doživljen kao nepodnošljivo poniženje. Umesto tuge i prihvatanja, mogu se javiti intenzivan bes, devalvacija protivnika, poricanje poraza i pokušaji da se prethodni osećaj svemoći obnovi.

Kod težih antisocijalnih obrazaca dodatni problem može predstavljati slabije razvijena sposobnost za krivicu, empatiju i brigu o posledicama sopstvenog ponašanja.

Ako se gubitak vlasti doživljava prvenstveno kao prepreka koju treba ukloniti, a ne kao legitimna posledica političkog procesa, osoba može pokušavati da zadrži kontrolu zastrašivanjem, manipulacijom ili kršenjem pravila.

Važno je naglasiti da se ovde ne radi o dijagnostikovanju političara na osnovu njihovih javnih nastupa. Narcističke i antisocijalne crte postoje u različitim stepenima, a političko odbijanje poraza može imati i ideološke, materijalne, institucionalne ili strateške razloge.

Ipak, psihodinamski model nam pomaže da razumemo zašto za neke ljude politički poraz ne predstavlja samo gubitak funkcije, već pretnju čitavoj slici o sebi.

Melani Klajn je opisivala kako osećanje trijumfa, prezir i potreba za kontrolom mogu ometati proces žalovanja. Da bismo nešto ožalili, moramo najpre priznati da smo to izgubili.

Ako gubitak ne možemo da priznamo, ne možemo ni da ga obradimo.

Tada osoba može ostati psihološki vezana za prethodni poredak, neprestano pokušavajući da ga obnovi, osporavajući novu stvarnost ili kažnjavajući one koje smatra odgovornim za svoj poraz.

Kada se poraz ne prihvati: istorijska upozorenja

Istorija poznaje primere u kojima politički poraz nije doveo do prihvatanja nove uloge, već do pokušaja nasilnog očuvanja ili povratka moći.

Nakon predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama 2020. godine, Donald Tramp je nastavio da osporava rezultat izbora, a 6. januara 2021. demonstranti su nasilno upali u Kapitol tokom procesa potvrđivanja izbornih glasova. Taj događaj pokazuje kako osporavanje legitimnosti izbornog ishoda može doprineti dubokoj institucionalnoj krizi.

Još dramatičniji primer predstavlja politička kriza u Obali Slonovače nakon predsedničkih izbora 2010. godine. Odlazeći predsednik Loran Gbagbo odbio je da preda vlast Alasanу Uatari, kojeg su međunarodne institucije priznale kao pobednika. Sukob je prerastao u ozbiljno nasilje sa velikim brojem žrtava.

Ovi primeri ne dokazuju psihijatrijske dijagnoze njihovih aktera. Oni pokazuju nešto drugo: kada politička grupa ne uspe da prihvati promenu svog statusa, institucionalni prelaz može biti blokiran, a društvo zadržano u stanju produžene krize.

Dnevnik Mirjane Nikolić: Kako je moj profesor Korać komponovao „Tri poljupca“

Iz perspektive obreda prelaza, to je situacija u kojoj prethodna uloga formalno prestaje, ali njeni nosioci odbijaju da napuste prag.

Takva kriza ne pogađa samo poražene političke aktere. Ona zahvata i njihove pristalice, koje mogu ostati zarobljene između vernosti prethodnom autoritetu i potrebe da se prilagode novoj stvarnosti.

Zato je za demokratsku tranziciju izuzetno važno da politički poraz ne bude poistovećen sa potpunim društvenim poništenjem.

Poraženi moraju imati mogućnost da prihvate novu ulogu, nastave legitimno političko delovanje i učestvuju u društvenom životu.

Istovremeno, odgovornost za konkretne zloupotrebe vlasti mora se utvrđivati kroz zakonite postupke. Pomirenje ne znači nekažnjivost, kao što ni pravda ne sme postati kolektivna osveta.

Neopredeljeni: ljudi koji nisu učestvovali u obredu

Posebno zanimljivu grupu čine građani koji nisu bili snažno identifikovani ni sa jednom stranom.

U velikim političkim promenama često dominiraju iskustva pobednika i poraženih. Međutim, društvo čine i ljudi koji nisu učestvovali u protestima, nisu pratili svaki politički događaj ili nisu osećali pripadnost nekom pokretu.

Njihovo iskustvo može biti nalik iskustvu publike koja je prisustvovala velikoj ceremoniji, ali nije prošla kroz iste pripreme kao njeni neposredni učesnici.

Za nekoga ko je mesecima bio aktivno uključen u društveni pokret, politička promena predstavlja završetak dugog i emocionalno intenzivnog procesa. Za drugog građanina ista promena može delovati iznenadno, zbunjujuće ili nedovoljno jasno.

Zato se ne može očekivati da svi ljudi istovremeno dožive isti osećaj novog početka.

Ali mi dobijamo slobodu, zar postoji bilo šta što može da se meri sa tim?

Neki neopredeljeni građani mogu biti oprezni zato što su se ranije razočarali. Drugi mogu biti zadovoljni promenom, ali ne žele da se identifikuju sa pobedničkom grupom. Treći mogu tek sada početi da se zanimaju za političke procese.

Njihov zadatak nije da naknadno dokazuju da su bili na „pravoj strani istorije“. NJima je potrebno omogućiti da u novim okolnostima pronađu sopstveni način učešća.

Društvena promena postaje zajednička tek kada u njoj mogu pronaći mesto i oni koji nisu učestvovali u njenom pokretanju.

Kako izgleda uspešan obred demokratskog prelaza?

Istorija nam pruža i primere u kojima su građani imali presudnu ulogu u prevazilaženju autoritarnih političkih struktura i izgradnji demokratskih institucija.

Jedan od najzanimljivijih primera jeste Poljska krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Pokret Solidarnost nastao je kao nezavisni sindikalni pokret, ali je vremenom prerastao u široku društvenu mrežu koja je povezivala radnike, intelektualce, studente, verske zajednice i druge građane. Uprkos represiji i periodima ilegalnog delovanja, uspeo je da očuva organizacionu strukturu i sposobnost zajedničkog delovanja.

Pregovori između vlasti i opozicije, poznati kao razgovori za okruglim stolom, otvorili su put delimično slobodnim izborima 1989. godine, na kojima je Solidarnost ostvarila veliku pobedu.

Psihološki je posebno važno što se pokret nije zaustavio na simboličkoj pobedi. Građani su se organizovali u lokalne odbore, učestvovali u izbornoj kampanji, širili informacije i postepeno preuzimali odgovornost za nove institucije.

To je primer prelaska iz zajednice okupljene oko otpora u zajednicu sposobnu za institucionalni rad.

Sličan proces dogodio se tokom Plišane revolucije u Čehoslovačkoj 1989. godine.

Studentski protesti, masovna okupljanja, štrajkovi i građanske inicijative stvorili su širok društveni pokret koji je doprineo mirnom okončanju jednopartijske vlasti.

Građanski forum, povezan sa Vaclavom Havelom, postao je važan prostor političkog organizovanja.

Posebno je upečatljiv simbolički karakter protesta. Demonstranti su zveckanjem ključevima označavali završetak jednog političkog razdoblja. Taj jednostavan gest pretvorio se u kolektivni simbol promene.

U antropološkom smislu, takvi simboli mogu imati funkciju obreda prelaza: omogućavaju ljudima da zajednički označe završetak jednog stanja i početak drugog.

Ali uspeh Plišane revolucije nije počivao samo na simbolici. Presudni su bili masovno građansko učešće, organizovanje, pregovori i institucionalne promene koje su usledile.

Još jedan važan primer predstavlja Južna Afrika nakon aparthejda.

Prvi demokratski izbori sa opštim pravom glasa 1994. godine imali su ogromnu simboličku snagu. Milioni građana, od kojih mnogi nikada ranije nisu imali pravo da glasaju na nacionalnim izborima, satima su čekali u redovima kako bi učestvovali u političkom životu svoje zemlje.

Sam čin glasanja postao je mnogo više od izbora političkih predstavnika. Predstavljao je javno priznanje novog statusa građana koji su prethodno bili isključeni iz punopravnog političkog života.

U tom smislu, izbori su imali gotovo inicijacijski karakter: ljudi su simbolički i institucionalno ulazili u novu političku zajednicu.

Naravno, demokratska tranzicija Južne Afrike nije bila bez nasilja, teškoća i kasnijih razočaranja. Ali njen primer pokazuje koliko je za društveni prelaz važno da građani ne budu samo publika istorijskih događaja, već njihovi aktivni učesnici.

Kada se završi predstava: šta se događa sa publikom?

U tradicionalnim obredima prelaza nisu se menjali samo ljudi koji su neposredno prolazili kroz ceremoniju. Menjala se i zajednica koja ih je posmatrala.

Kada dete postane odrasli član zajednice, njegova porodica i susedi moraju početi da se odnose prema njemu drugačije. Kada se dvoje ljudi venča, ne menja se samo njihov međusobni odnos, već i način na koji ih društvo prepoznaje. Kada neko umre, članovi porodice dobijaju nove uloge i moraju nastaviti život u promenjenim okolnostima.

Slično tome, politički preokret zahteva prilagođavanje čitavog društva.

Građani nisu samo posmatrači promene vlasti. Oni svojim ponašanjem potvrđuju ili osporavaju nove društvene odnose.

Mogu nastaviti da se ponašaju kao da prethodni sistem još postoji. Mogu očekivati da nova vlast funkcioniše po starim pravilima. Mogu se plašiti da javno izraze mišljenje čak i kada su se okolnosti promenile.

S druge strane, mogu razviti i nerealna očekivanja da će novi politički poredak odmah rešiti sve njihove probleme.

U oba slučaja, psihološka promena zaostaje za političkom.

Zato su važni svakodnevni postupci kroz koje građani postepeno stiču iskustvo novih pravila: mogućnost da postave pitanje instituciji, kritikuju funkcionera, ostvare pravo bez političke veze ili učestvuju u javnoj raspravi bez straha od posledica.

Tek kroz takva iskustva novi društveni poredak prestaje da bude obećanje i postaje svakodnevna stvarnost.

Zašto je važno završiti obred?

Antropolog Robert Herc, proučavajući pogrebne običaje, primetio je da u mnogim tradicionalnim društvima smrt nije shvatana kao trenutni događaj. Ona je predstavljala dugotrajan prelaz tokom kojeg se menjaju i položaj pokojnika i položaj njegovih bližnjih.

Obredi su pomagali zajednici da postepeno prihvati gubitak i uspostavi novu ravnotežu.

U srpskoj tradiciji, na primer, pomen posle četrdeset dana i godišnjica smrti predstavljaju prepoznatljive vremenske tačke žalovanja. Etnolog Dušan Bandić opisivao je kako se kroz sve ređe obredne susrete sa pokojnikom postepeno menja odnos živih prema izgubljenoj osobi.

Takvi običaji pokazuju da zajednice nisu očekivale da se veliki gubici i promene psihološki obrade u jednom danu.

Politička promena, naravno, nije isto što i smrt bliske osobe. Ipak, struktura prelaza omogućava nam da razumemo zašto društvu mogu biti potrebni vreme, simbolički događaji i zajednička iskustva kako bi prihvatilo da je jedna epoha završena, a druga započela.

Bajka o tri praseta u avionu za Moskvu

Ceremonije primopredaje vlasti, konstituisanje institucija, javna obraćanja i drugi simbolički događaji mogu pomoći da promena postane vidljiva i razumljiva. Ali obred se ne završava samo simbolikom.

Ukoliko se promena proglasi završenom, a ljudi nastave da žive po starim pravilima, nastaje raskorak između javnog narativa i svakodnevnog iskustva. Zato se uspešnost društvenog prelaza ne može meriti samo svečanošću njegovog početka. Važno je da nova pravila zaista zažive.

Opasnost od beskrajnog prelaza

Liminalnost može biti uzbudljiva. Tokom velikih društvenih promena ljudi mogu osećati da učestvuju u nečemu istorijskom, da su svakodnevna pravila privremeno suspendovana i da je budućnost otvorena.

Međutim, dugotrajan boravak u takvom stanju može biti iscrpljujući.

Ako se politički život neprestano organizuje oko vanrednih okolnosti, novih neprijatelja, sudbonosnih odluka i osećaja da se upravo sada rešava opstanak zajednice, društvo teško pronalazi prostor za stabilnost.

Ljudi ostaju mobilisani, ali ne uspevaju da se vrate svakodnevnom životu. U psihologiji grupa možemo govoriti o opasnosti da zajednički identitet ostane zasnovan prvenstveno na borbi protiv nečega. Dok postoji zajednički neprijatelj, grupa lako održava koheziju. Kada neposredna opasnost prođe, potrebno je pronaći drugačiji osnov zajedništva.

To može biti zajednički rad na institucijama, lokalnim zajednicama, obrazovanju, kulturi ili javnim politikama. Umesto stalne mobilizacije protiv protivnika, društvo treba da razvije sposobnost saradnje oko konkretnih ciljeva.

Ovde se pojavljuje još jedan važan psihološki zadatak: sposobnost da podnesemo običnost.

Posle velikih istorijskih događaja, svakodnevni život može delovati razočaravajuće. Umesto dramatičnih preokreta dolaze administrativne procedure, pregovori, kompromisi i spore reforme.

Međutim, upravo u toj svakodnevici proverava se da li je promena uspela.

Ko može pomoći društvu da pređe prag?

U tradicionalnim obredima postojali su ljudi čiji je zadatak bio da učesnike provedu kroz promenu. To su mogli biti stariji članovi zajednice, sveštenici, učitelji ili drugi ritualni pomagači.

Njihova uloga bila je da pruže strukturu, objasne značenje događaja i pomognu učesnicima da se snađu u novom statusu.

Savremena društva nemaju jednog ritualnog vodiča, niti bi bilo poželjno da ga imaju. Ali određene institucije i društvene grupe mogu obavljati slične funkcije.

Nezavisni mediji mogu pomoći građanima da razumeju događaje. Obrazovne i kulturne ustanove mogu otvoriti prostor za razgovor o društvenoj promeni. Civilno društvo može povezivati različite grupe, dok institucije treba da obezbede kontinuitet i predvidljivost.

Posebno važnu ulogu imaju politički akteri koji su spremni da priznaju legitimnost svojih protivnika. Kada pobednici ne pokušavaju da ponište poražene, a poraženi prihvataju pravo pobednika da upravljaju u skladu sa zakonom, društvo dobija priliku da politički sukob vrati u institucionalne okvire.

To je jedan od načina da se završi liminalni period: da se neizvesnost političkog preokreta postepeno zameni pravilima koja važe za sve.

Kako znamo da je prelaz završen?

U antropološkom obredu prelaza završna faza označava ponovno uključivanje osobe u zajednicu sa novim statusom. Ona više nije između dve uloge. NJeno mesto je prepoznato i prihvaćeno.

Šta nam govori izveštaj EK o Poglavlju 8: Odobravanje monopolskih struktura i legalizacija kartela

Na društvenom nivou, takav završetak ne mora imati jedan datum. Možemo ga prepoznati kada politički pobednici počnu da se ponašaju kao odgovorni nosioci vlasti, a ne kao učesnici beskrajne kampanje. Kada poraženi prihvate novu ulogu bez osećaja da su izgubili pravo na postojanje. Kada neopredeljeni građani mogu da učestvuju u društvenom životu bez pritiska da se svrstavaju. Kada institucije funkcionišu nezavisno od ličnih odnosa, a politička neslaganja prestanu da predstavljaju pretnju zajedničkom životu.

Najvažnije, prelaz je odmakao kada građani više ne moraju svakodnevno da razmišljaju o tome ko ima moć da bi znali koja prava imaju.

Van Genep je pisao da život pojedinaca i grupa podrazumeva neprestano odvajanje, ponovno povezivanje i prelaženje novih pragova. Nijedna društvena promena zato ne predstavlja konačni kraj istorije.

Ali svaki prelaz može biti prilika da zajednica nauči nešto o sebi.

Možda je najveći uspeh velikog političkog preokreta upravo trenutak kada on prestane da bude vanredni događaj i postane deo običnog života. Kada se pobeda više ne mora svakodnevno slaviti, poraz ne mora neprestano osporavati, a građani mogu da se posvete svojim poslovima, porodicama i planovima bez osećaja da se sudbina društva rešava svakog jutra.

Jer svrha obreda prelaza nije da zauvek ostanemo na pragu.

Njegova svrha je da nas pripremi za život sa druge strane.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.