Profesorka beogradske Visoke zdravstvene škole Milica Vasiljević Blagojević nalazi se na Studentskoj listi. Ona je stala uz svoje studente kad su stupili u blokadu i počeli s protestnim aktivnostima, a i sama je učestvovala u istim nakon dvehiljaditih godina. U intervjuu za Nova.rs priča o tome kako su tad izgledali protesti na ulicama, kako zaštiti prosvetne radnike od odmazde režima i šta je ono što treba uraditi da bi obrazovanje bilo kao nekada.

Nakon 2000. godine bili ste student i vrlo aktivni u Studentskoj uniji Srbije. Tada ste se borili za studentska prava. Više od 20 godina kasnije ponovo u borbi za studente i sa studentima. Da li vam je ovakav scenario ikada pao na pamet?

Nikad nisam ni prestajala svoju borbu, ne samo ja, nego i većina kandidata koje sam imala čast da upoznam sa Studentske liste. Prvi put sam se, posle studentskih dana, našla u okruženju ljudi koji na isti način razmišljaju i vrlo često su se tokom svojih i privatnih i poslovnih života, susretali sa pitanjem: da li sam ja usamljeni primer? Da li sam ja sama u svom okruženju, u svojoj stambenoj zajednici ili na svom poslu, koja pokušavam da stvari promenim, poboljšam i unapredim? Ovakav scenario mi nije padao na pamet pre dve godine, pre nego što se desila velika tragedija koja nas je sve probudila.

Za mene je tragedija u ''Ribnikaru'' bila presudni trenutak. Posle toga i nereagovanja javnosti, suprug i ja smo s našom porodicom ozbiljno promišljali da napustimo zemlju. Onda se dogodila tragedija u Novom Sadu, krenula je lavina koja se zapravo skupljala i pripremala da se izlije. I zato smo se odlučili da ostanemo i da se borimo, svako na svoj način.

U čemu je razlika između perioda kada ste Vi bili student i danas kada ste profesor, ali ponovo sa studentima? Kako je ta borba izgledala tada, a kako danas?

Razlika između borbe koju smo mi vodili kao studenti krajem 90-ih i početkom 2000-ih, potpuno je različita od onog što danas rade studenti. Svaka generacija je bolja od one prethodne. Svet neumitno ide napred, svet bi stagnirao ili bi išao unazad kad bi neka generacija bila lošija od prethodne. Njihova borba danas je zrelija, smirenija, fokusiranija. Oni jako dobro umeju da odvoje šta je važno, a šta je nevažno, šta ćemo sad, a šta ćemo posle, šta ćemo potpuno odbaciti i čime se nećemo baviti. Mi koji smo rođeni u Jugoslaviji, a onda rasli u državi tokom 90-ih, opterećeni smo ratovima i razlikama, nacionalnim identitetom i raznim drugim stvarima. Mi smo se tek iščistili i filtrirali u ovoj borbi, jer, kako kažu: "Ko u mladosti nije bio revolucionar, a u starosti konzervativac, kao da nije živeo". Mladost je ta koja je revolucionarna i prosperitetna i koja može da popravlja stvari. I nije ni čudo što su studenti i srednjoškolci na svojim plećima izneli ovakvu borbu. Mogu samo da im se divim i da kažem da ni u najluđim snovima nisam mogla da zamislim da će ovako nešto moći da se desi.

Kako vratiti dostojanstvo prosvetnim radnicima koje im je oduzeto niskim platama, ucenama i neuvažavanjem njihovog značaja?

Biti prosvetni radnik za mene nije posao nego poziv. Dostojanstvo mora graditi svako za sebe uz ozbiljnu podršku države i institucija koje bi morale da shvate da je obrazovanje ključ svakog društva. U obrazovanju je moć. Neće biti lako vratiti dostojanstvo obrazovanju, ali sam jako optimistična. Imam utisak da su ljudi u poslednje vreme promocijom pravih vrednosti shvatili koliko je obrazovanje važno. Takođe, imajmo u vidu da su najbolji srednjoškolci i studenti u ovoj borbi najaktivniji. To samo govori u prilog tome koliko je moć velika u onima koji imaju znanje i to je jedino što vam ne mogu oduzeti. Potrebno je uraditi ozbiljan plan koji Studentska lista ima, a kojim bi uslovi za upis na studije i kasnije bavljenje nastavničkim pozivima, bilo beneficirano. Zatim, prilikom zaposlenja stambeni programi koji bi dodatno pojačali motivaju prosvetnih radnika.

Kako zaposlene na Univerzitetima i u osnovnim i srednjim školama zaštititi ubuduće od osvete bilo koje vlasti?

Obrazovanje mora imati sopstvenu autonomiju. Vlast je učinila da obrazovanje bude podređeno vlasti, da ministar imenuje direktore škola i druge rukovodioce. Sve je pod šapom jednih ljudi, što je potpuno pogrešno. Autonomija obrazovanja mora postojati, obrazovanje mora imati svoj put i ta nezavisnost obrazovanja je najvažnija. Obrazovanje je u funkciji građana, a nastavnici su u službi svojih učenika i studenata.

Učestvovali ste u studiji koja se bavila "odlivom mozgova" iz perspektive studenata. Šta je glavni motiv, kako ih zadržati?

Pojedini podaci govore o 500.000 ljudi koji su u poslednjih 10 do 12 godina napustili Srbiju. Kada smo mi radili to istraživanje 2018., podaci su bili da 80 odsto mladih u Srbiji zna nekoga ko je otišao i verujem da je sada taj procenat možda i 100 odsto. Ono što je gubitak kada mladi školovani ljudi odlaze iz zemlje, jeste zapravo to što ta znanja koja su stekli ovde neće moći država da koristi. Društvo u prethodnom periodu nije umelo da ceni i da pokaže potrebu za obrazovanim, proaktivnim mladim ljudima, ljudima zrelih godina, koji žele da doprinesu upravo svojim znanjem i nekim svojim radom. Znanje je i kad je neko obučen za rad na određenoj mašini. Danas je teže naći dobrog molera nego neurohirurga. Troškovi koji se ulažu u obrazovanje elektroinženjera, IT stručnjaka, zdravstvenih radnika, ogromni su, a oni onda odlaze u inostranstvo kao gotovi kadrovi koji se lako tamo uklapaju i prihvataju ih široko otvorenih ruku. Ali ono što ostaje jeste da oni nikada neće živeti u svojoj zemlji. Uvek će biti građani nekog drugog reda.

Šta su ključne stvari koje je potrebno uraditi u obrazovanju? Kako najvažniju oblast jednog društva oporaviti?

Pomeranje fokusa sa nebitnih stvari, s preobimnih sadržaja na funkcionalna znanja. Dakle, novo vreme, vreme u kome su savremene tehnologije jedna normalnost. Ja vidim potrebu za premeštanjem obrazovanja od teorijskog, koje možete imati na klik, ka praktičnim i funkcionalnom znanjima. Razvoj funkcionalnih znanja i veština je ono što može doprineti stvaranju nekih ličnosti koje su ličnosti za 21. vek, a ne pravljenje jeftine radne snage. Dakle, ulaganje u funkcionalnu pismenost je nešto čemu treba da se teži. I nastavni kadrovi. Danas nastavnički fakulteti ostaju prazni. Državni projekat mora da bude takav da najbolji uđu u nastavu. To može na različite načine tome da se doprinese. Pre svega, promocija nastavničkih profesija, ali kroz realne činjenice. To jeste poziv, ali s druge strane, fer je da od njega može da seživi, da može čovek da obezbedi svoju porodicu i svoju decu, a ne da bude na rubu egzistencije i da mora još pored da radi dva, tri posla da bi preživeo. To je ono što je suština budućih promena kada je obrazovanje u pitanju.

Izvor: Nova.rs