Parlamentarni izbori u Srbiji, održani 25. oktobra, doneli su novu političku realnost. Izborna lista koju su podržali studenti porazila je koaliciju Aleksandra Vučića, osvojivši 53 odsto glasova, naspram 39 odsto koliko je pripalo Vučićevoj koaliciji, prema konačnim rezultatima objavljenim nakon ponovljenog glasanja. Vučić je u septembru podneo ostavku na mesto predsednika kako bi učestvovao na parlamentarnim izborima.

Nedelju dana kasnije, Bugarska je krenula u drugom pravcu. Ilijana Jotova pobedila je u drugom krugu predsedničkih izbora 1. novembra sa oko 58 odsto glasova, čime je ojačala politički tabor premijera Rumena Radeva, koji je podržao njenu kandidaturu. Oboje se zalažu za pregovore sa Moskvom kako bi se okončao ruski rat protiv Ukrajine.

Jedni izbori obećavaju demontiranje ukorenjenog političkog sistema, dok drugi učvršćuju vladajući tabor koji je sve manje voljan da finansira naoružanje za Ukrajinu. Ni jedni ni drugi ne donose mnogo dobrih vesti za Kijev, piše za Kijev post Lesja Dubenko, ukrajinska politikološkinja i analitičarka.

„Studentska lista ne menja samo režim, već popularizuje i nove metode organizovanja“: Gordon Braun o nezadovoljstvu i buntu mladih širom sveta

Da li je Vučić zaista bio loš po Ukrajinu?

Postoje jasni razlozi zbog kojih bi Ukrajina mogla da pozdravi poraz Vučićeve koalicije. Njegovi bliski odnosi sa Kremljom i odbijanje da uvede sankcije Rusiji više puta su dovodili Beograd u sukob sa Evropskom unijom, kojoj teži da pristupi.

Komentarišući pobedu studenata, istraživački novinar Hristo Grozev izneo je stav da bi Vučićev odlazak mogao ozbiljno da uzdrma rusko obaveštajno prisustvo u Srbiji.

„Jedna od veoma značajnih posledica pobede studenata u Srbiji jeste to što će ruska obaveštajna služba morati da pronađe novo utočište za stotine svojih špijuna koji su stacionirani u Srbiji, koriste podršku njenog bezbednosnog aparata, pa čak i putuju sa pasošima koje je izdala Srbija”, napisao je on.

Međutim, odlazak Vučića ima i drugu stranu. Uprkos njegovim odnosima sa Moskvom i političarima naklonjenim Rusiji, kao što su bivši mađarski premijer Viktor Orban i slovački premijer Robert Fico, Srbija je ipak podržala teritorijalni integritet Ukrajine, a njena municija je stigla do ukrajinskih snaga.

„Javna je tajna da Srbija indirektno snabdeva Ukrajinu naoružanjem, što objašnjava ukrajinski interes za širenje srpske vojne industrije”, rekao je za Kijev post Aleksandar Đokić, politički analitičar iz Beograda.

Stručnjak za Balkan o Srbiji nakon pada režima Vučića: Studentska lista će uskoro morati da se suoči sa stvarnošću

Đokić je izneo ovaj komentar tokom posete predsednika Volodimira Zelenskog Beogradu u avgustu. On je taj susret opisao kao pokušaj Vučića da pokaže određeno usklađivanje sa evropskom politikom, a da pritom ne preduzme politički teži korak – uvođenje sankcija Rusiji.

„To je pokušaj da se ublaži otpor istočnog krila EU, kako bi se napravio bar mali pomak u pregovorima Srbije o pristupanju”, rekao je on.

Prema Đokićevoj oceni, za Zelenskog je ova poseta bila prilika da uspostavi kontakt sa zemljom koja se često smatra delom ruske sfere uticaja. On je to takođe okarakterisao kao deo šireg diplomatskog pristupa ukrajinskog predsednika desničarskim populistima.

Ovaj susret je, međutim, nosio i određenu političku cenu. U Beogradu je Zelenski ponovo potvrdio da Ukrajina ne priznaje nezavisnost Kosova.

„Pitanje Kosova bilo je Vučićev zahtev. Zelenski javno ponavlja stav Ukrajine o tom pitanju, dok ga Vučić ugošćava u Beogradu, uprkos protestima Rusije”, naveo je Đokić.

Ova izjava je izazvala kritike na Kosovu, koje je pružilo podršku Ukrajini protiv ruske invazije. Stav Kijeva nije bio nov, ali njegovo javno ponovno isticanje u prisustvu Vučića donelo je srpskom lideru diplomatski uspeh.

Matej Markič, suosnivač i potpredsednik nevladine organizacije „Ujedinjeni za Kosovo i Bosnu i Hercegovinu” (United for Kosova & Bosnia and Herzegovina), izjavio je za Kijev post da je pozivanje Zelenskog na „međunarodno pravo” i „teritorijalni integritet” – kao opravdanje za to što Ukrajina i dalje ne priznaje Kosovo – „jednostavno netačno”. On je ukazao na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine, u kojem je utvrđeno da proglašenje nezavisnosti Kosova nije prekršilo međunarodno pravo.

Ruski poslanik i delegat koji je pratio izbore u Srbiji otkrio šta očekuje od novih vlasti u Beogradu: „Poraz Vučića bio predvidiv“

Kako Rusija može da dopre do nove vlade?

Pobednička „Studentska lista” zasnovala je svoju kampanju na pitanjima korupcije i odgovornosti, okupljajući time raznolik krug glasača. Iako su se njeni pristalice složile oko potrebe za smenom Vučićeve vladajuće stranke, to ne znači da postoji saglasnost i o geopolitičkom raskidu sa Moskvom.

Iako su u kampanji dominirale unutrašnje reforme, izneti stavovi ukazuju i na kontinuitet po važnim spoljnopolitičkim pitanjima, uključujući protivljenje sankcijama protiv Rusije i odbacivanje nezavisnosti Kosova.

Izbori stoga daju pobednicima mandat za reformu institucija u Srbiji. Međutim, to ne znači automatski i prekid veza sa Rusijom, koja i dalje raspolaže dobro poznatim sredstvom pritiska: ugovorima o isporuci gasa.

„Očekujem da će Rusija ucenjivati novu srpsku vladu ugovorima o gasu, baš kao što je to činila sa Vučićevim režimom”, rekao je Đokić za Kyiv Post.

On je naveo da kratkoročni sporazumi čine Beograd zavisnim od stalnih, ponovljenih pregovora sa Moskvom. Najnovije produženje, dogovoreno u septembru, osigurava isporuke ruskog gasa na period od tri meseca, zaključno sa krajem 2026. godine.

Za vlast koja preuzima dužnost u trenutku kada se približava zima, to predstavlja hitan problem koji treba rešiti. Đokić očekuje da će nova vlada Rusiji ostaviti gotovo isti prostor za delovanje u Srbiji kakav je imala i prethodna.

„Dakle, za Putina ili Rusiju situacija ostaje neutralna; u tom pogledu se ništa ne menja”, rekao je Đokić.

Kijev teži jačanju veza širom Evrope, posebno uoči predsedničkih izbora u Francuskoj u proleće 2027. godine. Glavno pitanje je da li će postojeći aranžmani o isporuci municije opstati tokom promene vlasti u Srbiji i da li će nova administracija biti spremna da ih proširi.

Ove isporuke su utoliko važnije s obzirom na to da Bugarska, još jedan značajan izvor municije, smanjuje svoj doprinos vojnoj pomoći.

„Katastrofa, juče su ljudi imali novac na računima, a danas ga više nemaju“: Ruski mediji o zatvaranju Alta banke u Srbiji

Povlačenje Bugarske počelo je pre izbora

Bugarska je odigrala značajnu ulogu u tome da pomogne Ukrajini da se odupre ruskoj invaziji punog obima 2022. godine.

U proleće 2022. godine, vlada premijera Kirila Petkova omogućila je isporuke putem posrednika, uprkos protivljenju svojih koalicionih partnera – socijalista. Petkov je kasnije procenio da su bugarske isporuke činile otprilike trećinu ukrajinskih potreba za municijom tokom rane faze rata.

Parlamentarno ovlašćenje je naknadno otvorilo put za direktnu vojnu pomoć, pored komercijalnog izvoza.

Parlamentarni izbori u aprilu 2026. godine promenili su situaciju. Radevova vlada stupila je na dužnost u maju, nasledivši višegodišnju praktičnu podršku Ukrajini, kao i odbrambenu industriju čiji su proizvodi već stizali na bojno polje.

Dolaskom Radeva na mesto premijera, njegovo dugogodišnje protivljenje naoružavanju Ukrajine pretočeno je u zvaničnu vladinu politiku. U junu, njegova vlada je najavila obustavu daljeg slanja naoružanja iz zaliha bugarske vojske.

Dana 21. oktobra, vlada je takođe odobrila „konstruktivnu uzdržanost” u okviru mera Evropskog mirovnog fonda, kojima se finansira nabavka novog ubojnog naoružanja. Umesto toga, bugarski doprinos u okviru tih mera biće usmeren na pomoć u neborbenim sredstvima, pri čemu Bugarska neće ometati ostale zemlje EU da nastave sa svojim aktivnostima.

Privatni komercijalni izvoz bio je izuzet od ograničenja koja su se odnosila na vojne zalihe, što je ostavilo mogućnost da bugarska municija i dalje stiže u Ukrajinu. Međutim, država se povlačila iz direktnog snabdevanja i finansiranja naoružanja.

Pobeda Jotove jača političku struju koja stoji iza tog povlačenja. Tokom kampanje, ona se protivila vojnoj pomoći Ukrajini i zalagala se za dijalog sa Rusijom.

Njen izbor takođe lišava opoziciju prilike da uspostavi protivtežu u okviru predsedničke funkcije, iako je Bugarska parlamentarna republika. Pritom, predsednik ne određuje samostalno politiku vojne pomoći.

Za Kijev, posledica je užeg obima nego što bi to bilo potpuno povlačenje bugarske podrške, ali je ipak značajna: Sofija ograničava namenu sredstava koja čine njen doprinos, čak i ako bugarske fabrike nastave sa isporukom municije.

Prijavljeni napadi dronovima na trgovačke brodove u isključivoj ekonomskoj zoni Bugarske, u kojima su plovila potopljena, a mornari poginuli ili nestali, nisu promenili stav Sofije. Iako je Radev prvobitno izjavio da poreklo napada nije jasno, a kasnije priznao da Moskva ima koristi od njih, ipak nije otišao toliko daleko da je zvanično okrivi.

On je 29. oktobra pozvao EU i NATO da daju prednost dijalogu, ističući da su prekid vatre i pregovori jedini siguran način da se zaustave dalji napadi na trgovačke brodove.

Dakle, šta se menja za Ukrajinu?

Na kraju krajeva, posledice oba izborna procesa postaće jasnije kroz odluke vlada u mesecima koji dolaze.

U Srbiji, nova vlast će morati da svoje stavove o sankcijama, izvozu vojne opreme i odnosima sa EU pretoči u konkretnu politiku. Način na koji će pristupiti predstojećim pregovorima o ruskom gasu pružiće prve naznake o tome koliko prostora ima za odstupanje od pristupa prethodne administracije.

Đokić očekuje kontinuitet uticaja Moskve. Međutim, Kijev će morati da proveri dokle taj kontinuitet zapravo doseže – naročito u onim oblastima gde srpski proizvođači i evropski partneri imaju razloga da nastave saradnju.

U Bugarskoj su pitanja konkretnija, s obzirom na to da Sofija već zauzima izrazito proruski stav. Naime, na koji način će se sprovesti ograničenje finansiranja vojne pomoći? Da li će se nastaviti komercijalne isporuke municije? Hoće li planovi za proširenje odbrambene proizvodnje prerasti u potpisane sporazume i pogone koji zaista rade?

Kijev nema mnogo razloga da otpiše nijednu od ove dve zemlje. Ali, isto tako, nema mnogo razloga ni da pretpostavi da će demokratski pomak u Srbiji, ili pak trenutni kompromis u Bugarskoj, doneti podršku koja mu je potrebna.