Euforija zbog završnog skupa Studentske liste na Slaviji i izborne pobede, slavlje na ulicama Šapca i nada u pravednije društvo obeležili su prethodne dane, piše Nenad Kulačin u svom dnevniku. Kako kaže, veruje da je Srbija na pragu promena.

Petak, 23. oktobar

Odavno se nisam probudio sa tako lepim osećajem i raspoloženjem. Razlog za to je bio završni predizborni skup Studentske liste na Slaviji. Toliko naroda se slivalo na ovo kultno beogradsko mesto. Slaviju obožavam. Rođen sam u Prote Mateje 14, u stvari tu mi je bio prvi krov nad glavom gde su me roditelji doveli iz porodilišta. To je bila kućica mog dede Ilije i babe Rade gde smo živeli po mom rođenju.

NUNS osudilo pretnje Kulačinu i Vidojkoviću

Optimizam i dobra energija podigli su moj optimizam na maksimalan nivo. Bila je to poslednja stepenica u mom predosećaju da u nedelju političkom monstrumu ostaje samo da nam čestita na pobedi. Kolika je gužva bila govori i podatak da nisam uspeo da se vidim ni sa decom, niti sa mojim kumama Anom i Jelenom, jer jednostavno nisam uspeo da se probijem do njih.

Sa Slavije smo se do auto-puta probijali dva sata kolima. Sve vreme smo iz automobila glasno puštali „Tri poljupca“, grlili se i ljubili sa ljudima koji su u nepreglednim kolonama išli ka svom odredištu.

U petak je trebalo da se vidim sa svojim kumom Sašom, ali me je vest da je na dijalizi i da nije dobro, presekla. Veliki je to borac i siguran sam da ćemo našu kafu uskoro popiti. Uveče sam otišao sa drugarima na koncert benda Dude Bezuhe, a završili smo na svirci mojih drugara iz benda Tabu koji su svaku drugu pesmu posvetili broju tri. U klubu bi u tim trenucima zavladala klasična euforija.

Subota, 24. oktobar

Bukvalno ceo dan nisam izašao iz kuće. Sa troseda na fotelju, sa fotelje na stolicu. Ne sećam se više ni šta sam radio, gledao, čitao. Znam da sam visio ceo dan na telefonu i vreme pokušao da prekratim najnovijim izdanjem „Spajdermena“.

Jednostavno nije išlo. Neizdrž je bio ogroman. Moja Vera je deo dana provela u drugoj sobi i samo me pitala: „Šta će sutra biti?“. Kao iz topa bih izgovarao da ćemo da rasturimo.

Ni san nije dolazio na oči. Nisam mogao da zaspim. ‘Ajde što nisam mogao da zaspim, nego nisam mogao ni da jedem. Dočekao sam nekih tri sata iza ponoći, regularno pomerio sat na dva i konačno zaspao.

Nedelja, 25. oktobar

Svanula je i ta nedelja, dan za glasanje. Meni posebno važan datum, jer je to i rođendan moje majke, 83. Po dogovoru sa komšijama, probudili smo se oko sedam, spremili i izašli na glasanje.

Nikada u životu nisam tako rano otišao na glasanje. Stajali smo u redu oko 45 minuta i glasali. Bio sam deo mobilnog tima i ceo dan proveo u monitoringu tri biračka mesta. Srećom, ništa se nije desilo što bi narušilo izborni proces. Gužve su bile velike, pobeda se osećala u vazduhu. Na mom biračkom mestu već u 12 sati je glasalo više od 50 odsto upisanih.

Malo me je uznemirila vest da su mi napali ćerku i pretili joj na biračkom mestu na kojem je bila posmatrač ispred Studentske liste. Izvesni Rosić, predsednik BM, joj je rekao da će je pronaći i doći joj na vrata posle glasanja. Došla je, tim povodom, ekipa iz RIK-a i prijavila dotičnog. Posle toga nije bilo više problema.

Kraj glasanja je označio i početak live programa DLZ koji smo Marko Vidojković i ja pripremali za naše gledaoce. Bili smo sigurni u pobedu. Sipali smo piće u čaše i čekali prve nezvanične rezultate. U jednom trenutku je Marko rekao da je Vučić priznao poraz i krenulo je veselje uživo. Izašao sam na terasu i vikao: „Pobeda, pobeda“. Otvorio sam flašu Moeta, završio prenos sa Markom i sa flašom viskija izašao na ulice grada Šapca. Nekoliko hiljada ljudi je već slavilo. Ne znam kako se u mojoj ruci našla i flaša votke, ali bila je dobrodošla. Veselje smo zalili i suzama i nastavili u kafiću kod Pepe do ranih jutarnjih sati.

Ponedeljak, 26. oktobar

Čim sam se probudio, sa mojim drugom i komšijom Popom, izašao sam u grad. Sunce slobode je okupalo grad na Savi. Uživali smo u svakom trenutku. Završili smo u hotelu simboličnog imena Sloboda. Pušili smo tompuse i ispijali konjak. Kada je bal, neka je maskenbal. Jednom se pobeđuje mafija. Pozdravljali smo se, pevali, veselili. Otišli smo i na ručak zajedno.

Videli smo i jednog državnog funkcionera i lokalnog SNS kabadahiju kako ulazi u isti restoran, a onda mu se pridružila i, valjda još uvek, životna saputnica, direktorka Pozorišta čiju ostavku već duže od godinu dana traže zaposleni u našem pozorištu. Stekao sam utisak da se sudbina šabačkog pozorišta rešava upravo u tom restoranu.

Mi smo se vratili u Slobodu i naručili flašu japanskog viskija Nikka i nastavili slavlje. To smo jednom prilikom obećali, jedni drugima, da ćemo Vučićev pad proslaviti sa japanskim viskijem. Posle popijene flaše i po Nikke, ne brinite mnogo jer je flaša od pola litre u pitanju, pridružili smo se hiljadama Šapčana na proslavi pobede Studentske liste na centralnom šabačkom trgu.

Utorak, 27. oktobar

Marko i ja smo snimili 414 epizoda DLZ. Ovoga jutra smo se spremali da snimimo 415. epizodu, prvu u slobodi. Deset godina radimo ovaj projekat sa idejom da Vučiću vidimo leđa. Na stotine pretnji smo dobili, sudili se sa Šapićem koji je hteo da nam čupa srca jer smo mu navodno povredili čast i ugled. Marka su relocirali zbog bezbednosti. Meni ugradili video nadzor. Majku su mi napali u Boru, ćerki i ženi pretili silovanjem. Sve smo to izdržali i pobedili.

Konačno smo se Marko i ja videli. Prošlo je godinu i po dana od poslednjeg susreta. Snimili smo zajedno emisiju i otišli da proslavimo zajedno u Kafanicu. Između dva zalogaja smo dobili informaciju, odnosno pročitali na našem portalu Nova.rs, da novi menadžment hoće da nas ugasi. Mogu samo da nam daju otkaz, a DLZ ne može niko da ugasi izuzev Marka i mene. Ne da se nismo potresli, već smo nazdravili nekoj boljoj budućnosti za sve nas.

Sreda, 28. oktobar

Zvaničnu informaciju o tome da nam je novi menadžment portala Nova.rs dao otkaz dobio sam na mejl. Novi menadžment se nije udostojio da nam to lično saopšti, nego su tražili da to uradi Ratko Femić. On je stari laf i samo je prosledio taj mejl u kojem stoji da zbog finansijske situacije u kojoj se firma nalazi neće da nam produže saradnju. Inače, Marko i ja smo imali honorar koji je verovatno manji od plate čistačica u našoj kompaniji. Eto koliku su uštedu ostvarili Pedro i ostali Portugalci, Nemci, Mađari i Brent Sedler.

Otišli su, kako sam već napisao, u četnike ’65. I neka su. Marko i ja smo se sve ove godine borili za slobodu i demokratiju, a ne da bismo mi nešto profitirali. Čak smo u početku imali ideju da prestanemo da radimo kada Vučić padne, ali vremenom smo shvatili da svaka vlast zaslužuje korektiv i da se teško stečene nezavisnosti nećemo tako lako odreći. DLZ će da nastavi da živi potpuno nezavisno na internetu. Uz Zorana Kesića, NJuz net, Daška i Mlađu, Brakusa i Banjca, mi smo jedini slobodni i nezavisni u pravom smislu te reči.

Novinari se ne daju

Ostaće zapisano u istoriji da je tamo neki Pedro i Marko Stjepanović u ulozi glavnog kvislinga, dao otkaz najgledanijem video-sadržaju na portalu Nova.rs. To je sada već njihov problem.

Ovom prilikom bih želeo da se još jednom zahvalim svim kolegama sa Nova.rs i Nova S gde smo snimali DLZ, da im poželim puno sreće u daljem radu i da ostanu slobodni i dostojanstveni kakvi su bili.

Četvrtak, 29. oktobar

Novi dan u slobodi je osvanuo sa novim obećavajućim vestima. Mnogo toga nas očekuje u narednom periodu i to me veoma raduje. Najviše se nadam pravdi. Zaslužili smo je. Ovoga puta ne sme da bude opravdanja zašto je izostala. Siguran sam da će je biti, jer imena onih koji će sedeti u Skupštini Srbije mi garantuju da se neće igrati sa svojim obrazom i ugledom.

Mi nastavljamo svoju misiju i borićemo se na svoj način. Pokušaćemo da damo svoj doprinos da postanemo bolje i pravednije društvo. S tim u vezi imam, na kraju, samo jedno da vam poručim – Izvukli smo se!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Izvor: Danas