Pobeda studentskog pokreta u Srbiji, koji je proistekao iz protesta, na vanrednim parlamentarnim izborima 25. oktobra, izazvala je široku euforiju.

Mnogi posmatrači su ovaj rezultat videli kao prekretnicu koja bi mogla otvoriti put za temeljne antikorupcijske reforme i oživljavanje evropskih integracija zemlje, nakon 14 godina dominacije Aleksandra Vučića.

Međutim, prvi veliki ispit za pobednike biće formiranje nove vlade, što će odrediti da li obećane promene mogu da zažive. Tenzije su i dalje izuzetno visoke: nove institucije se ne mogu stvoriti preko noći, a Vučić je, iako je priznao poraz, nastavio kampanju diskreditovanja studentskog pokreta. On pokušava da svoje protivnike suprotstavi i Kremlju i Donaldu Trampu, dok istovremeno otvoreno nagoveštava da je spreman da sukob prenese na ulice, piše za ruski Insajder Julija Petrovska, stručnjakinja za međunarodne odnose, specijalizovana za zemlje bivše Jugoslavije.

Hrvatski ministar odbrane poslao jasnu poruku novoj vlasti u Srbiji

Vučić je godinama ostajao dominantna politička figura u Srbiji, bez obzira na funkciju koju je formalno obavljao. Međutim, nakon izbora 25. oktobra, izgubio je status neprikosnovenog lidera zemlje: njegov rizičan potez – prevremeni odlazak sa mesta predsednika u nadi da će se vratiti kao premijer – doživeo je neuspeh. Prvi put od 2012. godine, on ne zauzima nijednu zvaničnu državnu funkciju. Pobeda „Studentske liste” protestnog pokreta, koja je osvojila većinu u Narodnoj skupštini Srbije (koja broji 250 poslanika), onemogućila mu je formiranje vlade. Štaviše, prema zakonima Srbije, on se ne može ponovo kandidovati za predsednika nakon što je dobrovoljno napustio tu dužnost.

„Sirene, pesme i suze radosnice. Događaji na ulicama Srbije pokazali su koliki je teret Aleksandar Vučić predstavljao za građane sopstvene zemlje. Na licima ljudi videlo se olakšanje, kao da su zbacili okove i ponovo mogu slobodno da koračaju. Ovu radost niko nije organizovao; nije bilo potrebe za autobusima, deljenjem poklona ili spiskovima. Ona je usledila nakon što je čovek koji je zarobio državu, pretvorivši svakodnevno ponižavanje građana u metod vladanja, priznao poraz. Umorni smo od države u kojoj jedan čovek odlučuje ko je patriota, a ko izdajnik, ko sme da govori, a čiji život treba uništiti. Sada mora doći do odgovornosti za nasilje, zloupotrebe, progone i trošenje javnog novca radi očuvanja lične vlasti jednog čoveka…” – stotine sličnih izveštaja iz Srbije obišle su svet tokom proteklih dana.

Vučićev poraz – uprkos njegovoj obimnoj upotrebi državnih resursa, koja je uključivala gotovo potpunu kontrolu nad većim delom medija, izbornim telima i pravosudnim sistemom – mnoge je podsetio na događaje iz jeseni 2000. godine, kada su masovni protesti srušili režim Slobodana Miloševića.

Mediji i stručnjaci takođe povlače paralele sa bivšim mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, koji je donedavno delovao politički nedodirljivo. Međutim, te upadljive sličnosti ne daju odgovor na ključno pitanje: nakon što se vlast preuzme od Vučića, može li se ona i zadržati? Atmosfera je napeta, a ljudi traže brzu pravdu. Ipak, analitičari upozoravaju da se institucije ne mogu tako brzo ni stvoriti ni reformisati.

Ruski poslanik i delegat koji je pratio izbore u Srbiji otkrio šta očekuje od novih vlasti u Beogradu: „Poraz Vučića bio predvidiv“

Igra „muzičkih stolica” koja je krenula po zlu

Za Vučića je rizičan „manevar zamene mesta” bio, suštinski, jedina preostala opcija nakon gotovo dve godine masovnih protesta, koji su izbili posle pogibije 16 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu. Rastući gnev javnosti nije mogao biti ugušen ni optužbama da su studenti teroristi, niti navodnom upotrebom „zvučnog oružja” protiv demonstranata.

U prošlosti, Vučić je više puta pribegavao vanrednim izborima kako bi potvrdio svoju dominaciju i nadjačao dobro poznate protivnike iz redova tradicionalne liberalne opozicije u Srbiji. Međutim, pokazalo se da je decentralizovani studentski pokret – koji nema veliko političko iskustvo niti istaknute lidere – mnogo teže poraziti.

Nastupajući pod sloganom „Srbija ili mafija”, studenti su pridobili značajan deo biračkog tela. Istovremeno, odbili su saradnju sa opozicionim strankama, uz obrazloženje da su i te stranke, zapravo, deo duboko ukorenjenog političkog sistema u Srbiji.

U narednim mesecima predstoje i predsednički izbori, a Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS) pokušaće da istakne sopstvenog kandidata. Taj zadatak će biti težak: lična moć dosadašnjeg predsednika da kontroliše unutrašnje političke procese i državni aparat značajno je opala, dok je protestni pokret dosegao čak i Republičku izbornu komisiju. Nekoliko članova Komisije optužilo je to telo za vršenje pritiska i nepoštenje, te zatražilo izvinjenje zbog toga što nije otvoreno dovoljno biračkih mesta u inostranstvu, zbog čega su mnogi birači morali da putuju stotinama kilometara kako bi glasali.

„Veliko spremanje u Srbiji“: Nemački mediji pišu o kaznama za Informer i Prvu, promenama u pravosuđu i zatvaranju Alta banke

Hoće li Vučić odložiti prenos vlasti?

Na izborima održanim 25. oktobra, pokret „Studentska lista — Studenti pobeđuju” osvojio je 52,54% glasova, što mu je donelo oko 140 mesta u parlamentu koji broji 250 poslanika. Vučićeva koalicija „Ujedinjena Srbija” osvojila je 39 odsto, što je dovoljno za 103 poslanička mesta. Preostalih sedam mesta pripalo je strankama koje predstavljaju nacionalne manjine.

Sve ostale političke snage, uključujući Socijalističku partiju — Vučićevog dugogodišnjeg koalicionog partnera — nisu uspele da pređu izborni cenzus od tri odsto. Bio je to prvi put u poslednjih 30 godina da socijalisti — koje je do 2000. godine predvodio Slobodan Milošević, a kasnije njegov nekadašnji portparol Ivica Dačić — nisu uspeli da uđu u parlament.

Pobeda protestnog pokreta otvorila je određenu priliku, ali ona nije naročito velika. Pobednici nemaju iskustva u upravljanju državom, dok su državne institucije i dalje pod uticajem Vučićeve Srpske napredne stranke. Kandidati za premijera i druge ministarske funkcije još uvek nisu predstavljeni, a formiranje vlade moglo bi da potraje mesecima.

Vučićev tim bi takođe mogao da odloži prenos vlasti, stvarajući time rizik od dublje krize. Vučić, sa svoje strane, nije preuzeo nikakvu ličnu odgovornost za stanje u zemlji. Za svoj poraz okrivio je nezavisne medije, neimenovane evropske zemlje i „američku duboku državu”.

Nakon 25. oktobra, Vučićev politički uticaj prešao je sa gotovo apsolutne dominacije na poziciju lidera opozicije. On se i dalje nalazi na čelu velikog parlamentarnog bloka i može računati na lojalnost značajnog dela biračkog tela. Njegovo brzo priznavanje poraza iznenadilo je mnoge i možda je predstavljalo taktički potez, osmišljen da umanji neposredne rizike i sačuva političku budućnost za njega i njegove saveznike.

Vučićevi saradnici su već počeli da iznose tvrdnje o navodnom „revolucionarnom teroru” i „lovu na veštice” čiji je cilj njegovo uklanjanje. U stvarnosti, nijedan član Vučićevog tima nije bio fizički napadnut, uhapšen, niti stavljen na poternicu. Zahtevi za smenu visokih zvaničnika koji su služili starom sistemu teško da se mogu dovesti u vezu sa tako krupnim tvrdnjama. Čak i nakon izbora, vršilac dužnosti predsednika Ana Brnabić, Vučićeva saveznica, delovala je dovoljno samouvereno da razmenjuje uvrede sa prolaznicima na ulici – pa čak i da ih izaziva da je uhapse.

Ipak, postoje i značajnije potencijalne mete istraga. Optužbe protiv samog Vučića i ministra finansija Siniše Malog, između ostalog, uključuju zloupotrebu službenog položaja, korupciju, finansijske malverzacije i nezakonita pomilovanja. Jedan od politički najeksplozivnijih slučajeva, koji doseže do najviših nivoa vlasti, jeste istraga o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu – mestu gde se dogodilo kobno urušavanje koje je pokrenulo talas protesta.

Još jedna velika afera u vezi sa korupcijom tiče se ukidanja statusa zaštite kulturnog dobra kompleksu zgrada Generalštaba bivše Jugoslavije u Beogradu, koji je NATO bombardovao 1999. godine. Ovaj potez je povučen kako bi se otvorio put za izgradnju hotela iza kojeg je stajao Džared Kušner; međutim, Trampov zet se, usled nastale kontroverze, povukao iz tog projekta vrednog 500 miliona dolara, dok istraga o navodnom falsifikovanju dokumenata – u koju je umešan ministar kulture Nikola Selaković – i dalje traje.

„Studentska lista ne menja samo režim, već popularizuje i nove metode organizovanja“: Gordon Braun o nezadovoljstvu i buntu mladih širom sveta

Od protestne politike do vršenja vlasti

„Vučiću i njegovom timu ne treba verovati ni trenutka dok se ne formira nova vlada. Reč je o mafijaškoj strukturi, a ne samo o grupi građana koja je izgubila na izborima”, upozoravaju kritičari dosadašnje vlasti.

Prvi prioritet, smatraju stručnjaci, trebalo bi da bude uspostavljanje kontrole nad policijom i vojskom, kao i uklanjanje Vučićevih lojalista sa rukovodećih položaja – čak i dok ti funkcioneri pokušavaju da pregovaraju i upućuju pretnje. Sledeći korak bilo bi imenovanje profesionalaca na visoke funkcije.

Uprkos istorijskoj pobedi, „Studentska lista” se suočava sa brojnim izazovima. Vučić je već zapretio da će se članovi njegove stranke „samoorganizovati” ukoliko državni organi ne reaguju na upad grupe ljudi – koji se dogodio 26. oktobra – u studio televizije „Informer”, koja podržava Vučića. Kritičari su tu izjavu protumačili kao opasnu pretnju, pa čak i kao nagoveštaj mogućeg formiranja parapolicijskih grupa za obračun sa demonstrantima. Vučićeve reči su posebno zabrinjavajuće s obzirom na to da on i dalje zadržava značajan uticaj na bezbednosne službe.

Pored toga, unutar pobedničkog tabora mogu brzo izbiti nesuglasice, budući da je reč o ideološki raznorodnoj grupi – od prozapadnih liberala do nacionalista.

Jedan od mogućih kandidata za premijera je Ilija Srđanović, kardiolog iz Novog Sada koji je predvodio „Studentsku listu”. Ipak, sasvim je neizvesno ko bi mogao preuzeti ključne resore, poput ministarstava unutrašnjih poslova, finansija i pravde. Upravo bi ta imenovanja mogla postati predmet oštrih sporova.

Formiranje izvršne vlasti odvijaće se usred još jedne izborne kampanje, što znači da je malo verovatno da će pravi program nove vlade u potpunosti biti oblikovan pre završetka predsedničkih izbora.

Nove vlasti bi takođe mogle da se suoče sa pritiscima – kako od strane Evropske unije, najvećeg investitora u Srbiji i izvora finansijske pomoći, tako i od strane Rusije, koja zemlju snabdeva gasom. Srbija nema dugoročni ugovor sa „Gaspromom”, a isporuke po povlašćenim cenama trenutno se produžavaju na svaka tri meseca.

Šta pobeda studentskog pokreta u Srbiji znači za Kinu?

Tračak prijateljstva

Reakcija Moskve na Vučićev poraz kombinovala je zvaničnu uzdržanost Kremlja sa odobravajućim komentarima u nekim provladinim ruskim krugovima. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov rekao je da Moskva visoko ceni Vučićev doprinos rusko-srpskim odnosima, a Kremlj je izrazio nadu da će on nastaviti da podržava bilateralne veze iz opozicionih poslaničkih klupa. Moskva je takođe rekla da se nada da će nove političke snage u Srbiji shvatiti da je konstruktivna saradnja sa Rusijom u interesu Srbije.

Neki ruski komentatori pozdravili su Vučićev poraz. Na primer, nacionalistički medij Cargrad opisao je promenu vlasti kao oslobođenje od „lažnog patriote“ koji je manevrisao između Rusije i Zapada.

Iako su neki posmatrači (kao i sam Vučić) sugerisali da bi nova vlada mogla da počne da preispituje odnose sa Moskvom, to ostaje spekulacija. Za sada, malo je osnova za očekivanje velikog pomaka u dugogodišnjoj spoljnoj politici Beograda održavanja odnosa sa svim velikim silama – EU, Sjedinjenim Državama, Rusijom i Kinom.

Daleko je od izvesnog da će nova vlada Srbije nastojati da preispita odnose sa Moskvom.

Vučić očigledno pokušava da svoje protivnike gurne u sukob i sa Rusijom i sa Sjedinjenim Državama. Donedavno je kontrolisao značajan deo proruski orijentisanog biračkog tela u Srbiji, a bliske odnose sa SAD tokom Trampovog mandata ubrajao je u svoje uspehe.

Ovog leta, Sjedinjene Države i Srbija najavile su pokretanje strateškog dijaloga. Cilj ove inicijative bio je da se otvori put za tešnju saradnju u oblasti spoljne politike i odbrane, kao i za veće prisustvo SAD u energetskom sektoru Srbije. To bi, zauzvrat, moglo pomoći zemlji da smanji svoju zavisnost od ruske nafte i gasa.

Malo je verovatno da će Vašingtonu biti previše važno ko će na kraju zauzeti Vučićevo mesto. Moskva bi, međutim, mogla doći u iskušenje da interveniše, s obzirom na to da njen uticaj na Balkanu nastavlja da slabi. Nakon sloma Vučićevog tima, Kremlj u Srbiji zapravo nema očiglednog političkog partnera sličnog kalibra.

Ne baš tako vredan saveznik

Vučić je, tamo gde mu je to bilo korisno, uspešno izgradio imidž „saveznika Kremlja”, ali njegova politika nikada nije bila istinski proruska. Javno isticanje bliskosti sa Moskvom i divljenje Putinovoj moći nikada se nisu pretočili u priznavanje ruske aneksije Krima, niti u odustajanje Srbije od njenih ambicija prema Evropskoj uniji.

Vučić nije imao nameru da Evropsku uniju – na koju otpada otprilike dve trećine spoljnotrgovinske razmene Srbije – zameni evroazijskom alternativom, koja jednostavno nije mogla da ponudi uporedive ekonomske prilike, robu ili tehnologiju. Njegov preferirani partner na istoku odavno je Kina, a srdačan doček koji je ovog leta u Beogradu priređen ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom mogao bi se, rečnikom ruske diplomatije, čak opisati i kao „nož u leđa” Moskvi.

Glavni kontakti Srbije sa Kremljom poslednjih godina odvijali su se na nižem nivou – preko ministra za međunarodnu ekonomsku saradnju Nenada Popovića i Aleksandra Vulina, predsednika Nadzornog odbora državnog preduzeća „Srbijagas”. Obojica se od 2023. godine nalaze pod sankcijama SAD.

Sjedinjene Države optužuju Vulina za veze sa organizovanim kriminalom i trgovinom drogom, kao i za koruptivne radnje koje su „olakšale maligne aktivnosti Rusije”. Popović, koji je vlasnik brojnih kompanija u Srbiji i Rusiji, optužen je od strane američkih vlasti za „pronevere i poreske malverzacije”.

Činjenica da Srbija nije uvela sankcije Rusiji predstavljala je izvor zadovoljstva za Kremlj poslednjih godina, jer je to sprečilo Zapad da u Evropi nastupi sa potpuno ujedinjenim antiruskim frontom. Međutim, to nije donelo značajnije konkretne koristi: od 2022. godine, obim trgovinske razmene između Rusije i Srbije opao je za skoro polovinu, na 2,3 milijarde dolara.

U praktičnom smislu, odnosi između dve zemlje pali su na jednu od najnižih tačaka. To se naročito odnosi na situaciju nakon što je dovedena u pitanje budućnost srpske naftne kompanije NIS – u kojoj „Gasprom njeft” poseduje 45 odsto vlasničkog udela. Sjedinjene Države su uvele sankcije i zatražile potpuno povlačenje ruskog kapitala iz vlasničke strukture te kompanije. U toku su pregovori o mogućoj kupovini ruskog udela od strane mađarske naftno-gasne grupe MOL.

Direktna intervencija u Srbiji, ili pokušaj da se Vučiću pomogne da se vrati na vlast, bili bi nepovoljni za Kremlj. Lista „Srbija protiv nasilja” ne zauzima izrazito antiruski stav, a i sam Vučić je priznao legitimitet izbornih rezultata. Ruski uticaj na političku scenu Srbije takođe je izuzetno ograničen, delom i zbog toga što je Srbija geografski odvojena od Rusije i okružena državama članicama NATO-a i EU.

Moskva bi, ipak, mogla da iskoristi Vučića kao snažnu prorusku protivtežu novoj vladi. Kremlj i dalje raspolaže svojim tradicionalnim instrumentima uticaja – od propagandnih medija kao što su „Sputnjik” i RT, pa sve do energetskog poluge, koja Moskvi omogućava da, po sopstvenom nahođenju, odobrava popuste ili povećava cene.