Političke promene u Beogradu i Vašingtonu otvaraju pitanje koje je Srbija predugo izbegavala: da li odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama gradimo na trajnim strateškim interesima ili na političkoj bliskosti sa pojedincima koji trenutno obavljaju vlast?

U razmaku od svega desetak dana, građani Srbije i Sjedinjenih Američkih Država poslali su snažne političke poruke. Iako su izborni sistemi, političke okolnosti i razlozi nezadovoljstva birača različiti, postoji jedna važna zajednička karakteristika: birači su pokazali spremnost da ograniče ili promene političku moć onih koji su je do juče imali.

U Srbiji je pobeda Studentske liste otvorila mogućnost promene vlasti i početka drugačijeg političkog perioda. U Americi su izbori za Kongres doneli promenu odnosa snaga u Vašingtonu i novu institucionalnu realnost za preostale dve godine predsedničkog mandata Donalda Trampa.

Za Srbiju, međutim, ovi događaji imaju i značaj koji prevazilazi unutrašnju politiku. Oni nas vraćaju na pitanje: koliko je održiva spoljna politika koja odnose među državama previše vezuje za odnose među njihovim liderima?

Američka karta na koju je Vučić uzalud igrao: Dojče vele nakon fijaska republikanaca

Tokom prethodnog perioda, vlast u Srbiji nastojala je da odnose sa Sjedinjenim Državama unapredi kroz intenzivnije kontakte sa predstavnicima administracije predsednika Trampa.

Govorilo se o novim mogućnostima saradnje, ekonomskim projektima, političkom približavanju i pokretanju strateškog dijaloga između dve zemlje. Takve inicijative svakako treba pozdraviti. Srbija ima mnogo razloga da razvija što bolje odnose sa Sjedinjenim Državama, bez obzira na to ko se nalazi na vlasti u Beogradu ili Vašingtonu.

Problem nastaje onda kada se diplomatski uspeh počne poistovećivati sa političkom bliskošću pojedinih lidera, kada lični kontakti postanu zamena za institucionalne odnose, a simpatije prema jednoj administraciji počnu da određuju dugoročne spoljnopolitičke prioritete. U takvom pristupu krije se ozbiljna slabost: administracije se menjaju, političke karijere završavaju, a države i njihovi interesi ostaju.

Upravo zato nedavni izbori predstavljaju svojevrstan test dosadašnje politike. Srbija ulazi u period promene vlasti, dok se u Sjedinjenim Državama uspostavlja drugačiji odnos između izvršne i zakonodavne vlasti. Kontakti i političke veze koji su do juče delovali kao važna prednost mogu izgubiti deo svoje težine.

To ne znači da prethodne inicijative treba odbaciti. Naprotiv, potrebno je sačuvati sve što predstavlja stvarni napredak, ali ga preneti iz sfere političkih odnosa u okvir trajne međudržavne saradnje.

Jedna od čestih grešaka u razumevanju američkog političkog sistema jeste svođenje spoljne politike Sjedinjenih Država na predsednika i njegovu administraciju.

Američka politika, naravno, u velikoj meri zavisi od predsednika. Ali ona se ne završava u Beloj kući.

Kongres, a posebno Senat, ima značajnu ulogu u oblikovanju spoljnopolitičkog okvira, potvrđivanju ambasadora, budžetskim odlukama i nadzoru nad izvršnom vlašću. Tu su i Stejt department, profesionalna diplomatija, različite državne agencije, univerziteti, istraživački centri, poslovne organizacije i široka mreža institucija koje oblikuju američko prisustvo u svetu. Zato promena kongresne većine nije samo unutrašnje američko pitanje. Ona menja političko okruženje u kojem se donose odluke, uključujući i one koje se odnose na Zapadni Balkan.

Za Srbiju je posebno važno razumevanje činjenice da među demokratama postoji značajan broj političara, diplomata i spoljnopolitičkih stručnjaka koji su tokom prethodnih decenija bili neposredno uključeni u događaje na Balkanu. To iskustvo nije uvek bilo praćeno politikama koje su u Beogradu nailazile na odobravanje. Naprotiv, postoje ozbiljna neslaganja, naročito u vezi sa Kosovom i nasleđem sukoba devedesetih.

Ali upravo zbog toga dijalog sa tim političkim krugovima ne sme biti zapostavljen. Ozbiljna diplomatija ne podrazumeva razgovor samo sa onima koji dele naše stavove. Njena vrednost posebno dolazi do izražaja kada je potrebno razgovarati sa onima sa kojima postoje duboka neslaganja.

Istovremeno, Srbija ne sme da zapostavi odnose sa republikancima. Dugoročno partnerstvo podrazumeva prisustvo i kredibilitet u oba politička tabora, bez pokušaja da se unutrašnja američka politička nadmetanja posmatraju kao utakmica u kojoj Srbija treba da navija za jednu stranu.

Bivši Trampov savetnik nakon izbora za Kongres: Pad Vučića istorijski značajan događaj, u Srbiji postoji veliki broj unutrašnjih sporova

Najavljena inicijativa za uspostavljanje strateškog dijaloga između Srbije i Sjedinjenih Država predstavlja dobar primer mogućnosti koju ne bi trebalo propustiti. Međutim, strateški dijalog ima smisla samo ukoliko zaista postane institucionalizovan proces, sa jasno definisanim oblastima saradnje, odgovornim institucijama, konkretnim ciljevima i kontinuitetom koji ne zavisi od izbornog kalendara.

On ne bi smeo da bude politički trofej jedne vlasti, niti da sa njenim odlaskom izgubi značaj. Naprotiv, nova vlast u Srbiji imala bi priliku da takav proces unapredi, učini transparentnijim i proširi njegov sadržaj. Ekonomska saradnja, investicije, energetika, tehnološki razvoj, obrazovanje, bezbednost i regionalna stabilnost predstavljaju oblasti u kojima postoji prostor za dugoročnu saradnju.

Posebno mesto mora imati i jačanje demokratskih institucija, vladavine prava i profesionalizacije državne uprave. To nisu samo unutrašnja pitanja Srbije. Ona neposredno utiču na njen međunarodni kredibilitet i sposobnost da bude pouzdan partner.

Upravo ovde dolazimo do još jedne važne paralele između Srbije i Sjedinjenih Država.

Izbori mogu da promene političke lidere i raspodelu moći, ali sami po sebi ne garantuju promenu načina upravljanja državom. Srbija je to iskustvo već imala nakon pada Slobodana Miloševića.

Tada je postojala velika društvena energija, snažna želja za promenama i istorijska prilika da se uspostavi drugačiji institucionalni poredak. Ipak, niz političkih kompromisa omogućio je da značajni delovi starog sistema opstanu. Posledice takvih odluka osećale su se godinama. Zato današnja promena vlasti ne sme biti shvaćena samo kao smena političkih aktera. Pred

Srbijom je mnogo ozbiljniji zadatak: izgradnja institucija koje neće zavisiti od volje jednog čoveka ili jedne političke grupacije.

Studentski pokret uspeo je da mobiliše i deo društva koji je godinama bio politički pasivan. Ta energija predstavlja veliki demokratski potencijal. Ali borba protiv jednog načina vladanja i sposobnost da se uspostavi novi sistem upravljanja nisu isto.

Za prvo su potrebni hrabrost, istrajnost i društvena podrška. Za drugo su neophodni znanje, iskustvo, jasna politika, odgovornost i institucije. Upravo u toj transformaciji od pokreta za promene ka odgovornom upravljanju državom leži jedan od najvećih izazova koji Srbiju očekuju.

Srbija mora da definiše šta želi od odnosa sa Sjedinjenim Državama, ali i šta sama može da ponudi. To zahteva jasnu spoljnopolitičku orijentaciju i razumevanje sopstvenog mesta u evropskom i transatlantskom prostoru. Ne može se graditi kredibilno strateško partnerstvo ako se ono svodi na povremene političke susrete, protokolarne izjave ili pokušaje da se ostvari privilegovan pristup pojedincima u Vašingtonu.

Potrebna je kontinuirana saradnja između institucija, parlamenata, univerziteta, poslovnih zajednica, organizacija civilnog društva i stručnih institucija.

Potrebni su ljudi koji razumeju američki politički sistem, ali i američki sagovornici koji razumeju Srbiju izvan dnevne politike. Posebno je važno da se takva saradnja razvija i kada ne postoje neposredni politički interesi ili krizne okolnosti koje zahtevaju diplomatsku aktivnost. To je razlika između povremenog političkog približavanja i stvarnog strateškog partnerstva.

Promene u Beogradu i Vašingtonu ne moraju značiti prekid dosadašnjih odnosa. Naprotiv, mogu predstavljati priliku da se oni postave na zdravije i dugoročno održivije osnove. Nova vlast u Srbiji ne bi trebalo da odbacuje inicijative prethodne samo zato što su nastale u drugačijem političkom okruženju. Isto tako, ne bi smela da ponavlja praksu oslanjanja na lične odnose sa pojedincima u američkoj administraciji.

Kontinuitet državnih interesa mora biti važniji od diskontinuiteta političkih vlasti.

Za Sjedinjene Države, Srbija treba da bude partner sa kojim je moguće razvijati predvidivu i konstruktivnu saradnju, bez obzira na to koja stranka upravlja zemljom.

Za Srbiju, Amerika treba da bude strateški važna država sa kojom se odnosi grade dugoročno, bez obzira na to da li se u Beloj kući nalazi republikanac ili demokrata.

Najveći uspeh srpsko-američkih odnosa neće biti trenutak kada jedan predsednik Srbije uspostavi dobre odnose sa jednim predsednikom Amerike, već trenutak kada promena bilo kog od njih više ne bude dovodila u pitanje kvalitet i kontinuitet odnosa između dve države. To je suština ozbiljne diplomatije. I to bi trebalo da bude jedan od prioriteta nove srpske spoljne politike.

„Pobeda u Srbiji budi nadu za region i svet“: Oslobođenje o „inspiraciji za mnoge“

Prvo da razjasnimo šta ovaj, danas popularan i u svetu raširen, pojam kod nas znači. Naime, reč je o pojmu koji preciznije objašnjava sve ono što smo nekada nazivali „služba“ u najširem značenju te reči.

Jednostavno rečeno, u pitanju su neformalni centri moći sa izuzetnim uticajem na zbivanja u društvu. Ne biraju se na izborima, uglavnom su nepoznati široj javnosti, nemaju nikakvu odgovornost, poseduju informacije, i koriste ih ili ih fabrikuju shodno svojim potrebama i interesima. Moćniji su od onih koji zvanično i formalno pravno imaju vlast.

U trenutku kada se njihovi interesi poklapaju sa interesima vlastodržaca, sve deluje idilično, ali kada oni koji imaju zvaničnu vlast a samim tim i odgovornost pokušaju da se otrgnu uticajima „duboke države“ i krenu svojim putem, stvari počnu da se komplikuju, zvanična vlast nailazi na zid, na nepremostivu prepreku za realizaciju planova koji se ne poklapaju sa večnom agendom duboke države koja se kao ideologija prenosi sa kolena na koleno.

U duelu duboke države i zvaničnih institucija pobednik je unapred poznat, i tako je u poslednjih 100 godina, od crne, preko crvene, do žute ruke, boje su se menjale, a ideologija ostajala ista. Srbija oaza za njihovo bogaćenje ultimativni je cilj duboke države.

I svaka potencijalna pretnja koja bi se našla na putu ostvarenja njihovih ciljeva bivala bi, ili fizički uklonjena, ili do te mere javno satanizovana da joj se oduzme svaki potencijal da utiče na buduća zbivanja u društvu.

Oni svoje ciljeve ostvaruju čitav vek, metastazirali su poput kancera na najvitalnijim delovima države i moguće ih je odstraniti jedino šok terapijom. Zračenjem demokratijom, slobodom govora, izgradnjom institucija, ugledanjem na najrazvijenije demokratije.

Autor je sa Instituta za javnu diplomatiju

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.