Direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada Aleksandar Popov, u dnevniku za Danas beleži atmosferu nakon izborne pobede studentske liste, lične i porodične trenutke. Takođe, otvara pitanja koja će biti ključna za budućnost Srbije – od odgovornosti nove vlasti i odnosa sa susedima, do zaštite manjinskih prava i neophodnosti da građani i dalje kontrolišu one koje su izabrali.

Petak, 6. novembar

Juče sam se posle trodnevnog boravka vratio iz Prizrena, pa me je u kancelariji dočekala gomila obaveza, vezana za realizaciju projekta “Dalji razvoj Civilnog dijaloga između Srbije i Kosova” koji sa organizacijom Majka Tereza iz Prištine Centar za regionalizam realizuje već puna četvrt veka. Uveče gledam centralne informativne emisije na TV N1 i Novoj S. Hapšenja, hapšenja, hapšenja. “Se neka pripremi”… kako bi rekao Slovenac koji je predsedavao poslednjim kongresom SKJ najavljujući sledećeg diskutanta. Izgleda da se ovaj put dešava 26. oktobar, kada se već nije desio 6. oktobar pre 26 godina. Odjednom se iz duge hibernacije probudila Vrhovna javna tužiteljka i digla na noge javne tužioce širom Srbije, policajci odjednom shvatili da ih građani ne plaćaju da im po deset na jednog prebijaju decu, nego da hapse one koji se ogreše o zakon, pa makar to bile i njihove kolege.

Mnogi od njih se pravdaju da ranije nisu mogli. Mogli su, ali nisu imali hrabrosti da reskiraju posao. Malobrojni od njih su ipak prešli tu crtu između ljudskosti i kukavičluka, da ne govorim o brojnim profesorima fakulteta i srednjih škola koji su surovo izbacivani sa posla samo zato što su shvatili moralni imperativ da ne izdaju svoje studente, odnosno učenike.

Kako god, posle 25. oktobra odjednom smo postali zemlja čuda, takoreći svetsko čudo na stranicama najuglednijih svetskih magazina. Srbija je konačno prvi put posle devedesetih pokazala ono svoje drugo – lepo lice, obasjano svetlošću probuđene mladosti.

Subota, 7. novembar

Lep sunčan dan iskoristio sam da sa suprugom odem na vikendicu koja se nalazi između Iriga i Iriškog Venca. Prava prilika da se bavim nečim što odvraća misli od političkih tema koje nas posle izbora zatrpavaju sa TV ekrana. Glavna mi je briga da postavimo mali plastenik u kojem moja supruga gaji povrće i da popravim peć koja je počela da dimi na spoju sa odžakom. Da, i da obavim neke stolarske poslove u maloj radionici koju sam napravio u garaži. Uveče dolazim kući umoran, ali relaksiran i posle čistog planinskog vazduha krevet prosto mami da čovek legne i da se dobro odmori.

INTERVJU Aleksandar Popov: „Kao da nam nije bilo dosta krvi i razaranja, ponovo proživljavamo rane devedesete“

Nedelja, 8. novembar

Nedelja je, a ujedno i Mitrovdan, slava našeg zeta, i ja i supruga odlazimo kod sina i snaje i petoro unučadi u Sremske Karlovce. Uz tako veliku familiju u kući je kao u pčelinjaku. I mimo slava i rođendana, kadagod sam umoran i nervozan, kao na terapiju odem kod njih gde me čeka moja stolica i uz ovu pozitivnu energiju, smeh i šale (često i na moj račun) nervoza i umor odu kao rukom odnesene. Sin, snaja i troje unučadi blokadera su išli na sve proteste, pa i na one na Slaviji, a ja sam sa iskustvom pobunjenika 1968. i devedesetih često išao sa njima da im čuvam leđa.

Komentarišemo kako se uz ove proteste javila i neka nova pristojnost. Na protestima, ali i mimo njih, kada smo čekali u redu za glasanje se često čulo – izvini i oprosti kada te neko slučajno gurne, a meni sede glave i sa štapom koji sam nosio na proteste (ostao mi je od operacije kolena) mladi su pravili mesto i često sam čuo – zar ste i vi morali da dođete. Kao da se svet, zahvaljujući studentima i njihovoj pristojnosti, za ove dve godine promenio nabolje i nadam se da će ova pristojnost postati deo naše svakodnevice.

Ponedeljak, 9. novembar

Ponovo sam u kancelariji i rešavam zamršene probleme oko finansiranja projekata. Pošto se Centar za regionalizam od svog osnivanja bavio ljudskim, a posebno manjinskim pravima, sa pojedinih medija me zovu da prokomentarišem rezultate izbora za Nacionalne savete nacionalnih manjina. Nažalost, pitanje zaštite prava i sloboda nacionalnih manjina dolazi u žižu pažnje javnosti samo kada su u pitanju ovakvi događaji, ili kad se dese neki ekscesi na nacionalnoj osnovi.

Kad smo već kod toga, odlazeći režim se na svaki način trudio da, ili nacionalne savete stavi pod svoju kontrolu, ili da kroz izjave zvaničnika i putem svojih medija stigmatizuje neku manjinu optužujući je najčešće za separatizam. To je bio uobičajen manir kad je reč o albanskoj nacionalnoj zajednici, a od kako su počeli protesti i nakon čuvenog bratimljenja beogradskih i novopazarskih studenata, na tapetu se našla i bošnjačka manjina. Konačno, ovaj režim je funkcionisao samo kroz stvaranje neprijatelja, unutrašnjih i spoljnih, kako bi skretao pažnju sa gomile unutrašnjih problema i štetočinskog ponašanja ove koruptivno kriminalne hobotnice.

Utorak, 10. novembar

Siv, kišovit kasnojesenji dan, jedan od onih koji čoveka teraju u depresivno raspoloženje. Ipak u poslu dan brzo prolazi.

Uveče na Dnevniku TV Nova s otkriva da je Vučić u izbornoj noći 25. oktobra imao i jedan drugi scenario o čemu svedoči snimak sa jedne terase na kome se vidi kako se oko ključnih institucija države gomilaju policijski hameri i policajci u opremi za razbijanje demonstracija, a ćacilend u Pionirskom parku se puni kapuljašima, lojalistima i ostalim iz kriminalnog miljea. Ta teza o drugom scenariju, sa ovim snimkom kao dokazom, se pojavljuje i na drugim medijima, a snimak postaje, kako se to sada kaže “viralan” na društvenim mrežama. Čudo da su mediji tek sada došli do tog zaključka.

Pre izbora mnogi su me pitali šta će se desiti posle izbora. Moj stav je bio da dobrog raspleta nema jer ko god da pobedi, ako bude tesan rezultat, Vučić će proglasiti njihovu pobedu, a kad se narod digne na noge upotrebiće baš tu silu i mi bi danas imali beloruski scenario. Najmanje izvestan, pozitivan scenario, bi bio da studentska lista ostvari visok skor i da stigne neki poziv iz inostranstva nekog moćnijeg od njega. I desio se taj skoro nemogući scenario. Studenti su sa preko šesto hiljada glasova premašili njegovu listu, a po svemu sudeći stigao je i taj poziv. I zato se posle grozničavog iščekivanja rezultata izbora, ali i raspleta ove dvogodišnje agonije, kada je u pola deset priznao poraz desila eksplozija radosti i olakšanja. Slavlje se izlilo na trgove naših gradova, a pred mojom zgradom igralo se kolo.

Popov: Za vlast u Srbiji kreiranje spoljnih neprijatelja ključni mehanizam opstanka na vlasti

Sreda, 11. novembar

Dan primirja u prvom svetskom ratu. Kod nas je neradni dan, ali kod naših suseda nije. Zovem kopredsednike Igmanske inicijative Zorana Pusića, Vehida Šehića i Branislava Radulovića da razmotrimo ideju da Igmanska inicijativa, u skladu sa svojom misijom, pokrene inicijativu da Studentska lista kada preuzme vlast, uz rešavanje gomile unutrašnjih problema nasleđenih od bivše vlasti, kao jedan od prioriteta uzme i resetovanje odnosa sa svojim susedima iz Dejtonske četvorke – Bosnom i Hercegovinom. Hrvatskom i Crnom Gorom. Dodatni povod za lansiranje ove ideje bile su dve međusobno suprotstavljene izjave.

Moj prijatelj Milorad Pupovac je 7. novembra izjavio da je pobeda studentske liste prilika za smanjenje tenzija u regionu. Tri dana kasnije, odnosno juče, Politika je prenela tekst istoričara Aleksandra Rakovića objavljen u listu “Čikago na dlanu” u kome je jedna od poenti bila da su “„Nažalost, izborni rezultati udaljili nas od ideje ‘srpskog sveta’ i težnje da Srbija, Republika Srpska i Crna Gora čine jednu državu”, naveo je Raković, ocenjujući da se posle višegodišnjeg jačanja srpskih nacionalnih veza sada otvara razdoblje političke neizvesnosti”. Dakle, umesto normalizacije odnosa u regionu, izražava se žal zbog moguće propasti ideje krvi i tla opredmećene u konceptu Srpskog sveta. Još nismo prebrojali ni sve žrtve velikodržavnih ideja iz devedesetih, a već nam se nude u novoj oblandi. Izgleda da se neke lekcije nikada ne nauče.

Četvrtak, 12. novembar

Posle dugog odlaganja počinjem da sređujem svoju dokumentaciju, iz koje neka dokumenta datiraju još iz devedesetih godina. Kada prolazim kroz ova dokumenta kao da sam se našao u vremeplovu, ali imam i osećaj dežavi. Tako sam naišao na tekst iz Danasa iz septembra 2000. godine u kojem je citiran deo mog govora na jednom protestnom skupu u centru Novog Sada: “Novosađani upamtimo da nijedna vlast nije dobra sama po sebi.

Dobra je samo ona vlast koja je pod strogom kontrolom onih koji su je izabrali i koja je lako smenjiva kad počne da greši. Ako ovo ne upamtimo ceo život će nam proći na protestima na trgovima i na ulicama”.

Bilo, ne ponovilo se.

Autor je direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.