Sad je vreme od najvećeg značaja. Ne sme se čekati. Svaki sat i dan su dragoceni. Uspeh političke metamorfoze Srbije zavisi od brzine reakcije pobednika na izborima.

Poraženi režim, očito, čini sve što može ne bi li odugovlačio, zakomplikovao i otežao smenu vlasti. NJegov je interes jasan. Otupeti oštricu promene, izazvati nezadovoljstvo naroda sporošću procedura, iskoristiti administrativne zavrzlame kako bi se što duže održao status kvo.

Ne zaboravimo, poštovani čitaoče, stara, gubitnička vlast još uvek kontroliše sve poluge i sve mehanizme moći. U njenim rukama je i donošenje ključnih odluka.

Odjednom je formalizam izbio u prvi plan. Odjednom je forma važnija od suštine. Važnije je koliko će se puta ponavljati besmisleni izbori u pojedinim izbornim jedinicama bez čijeg konačnog ishoda nema verifikacije mandata od proste, belodane i svakom poznate činjenice ko je na izborima pobedio.

Odjednom je tzv. legalizam odneo prevagu nad legitimnošću.

Razbijen krčag

A vreme curi.

I dalje se ne zna kad će tačno biti zakazana konstitutivna sednica novog saziva narodne skupštine. Zakon kaže – trideset dana po objavljivanju finalnih izbornih rezultata. O tome odlučuje centralna izborna komisija u kojoj bivši režim ima ubedljivu većinu.

Maksimalan rok je trideset dana. Što znači da bi moglo da bude i sutradan. Opet zavisi od nahođenja sadašnjeg vršioca dužnosti predsednika države. Ona može izabrati i poslednji trenutak za sazivanje konstitutivne sednice Narodne skupštine. Ako joj se prohte. Ako joj je prioća, što rekli naši preci.

Pa onda izbor rukovodstva srpskog parlamenta, formiranje poslaničkih klubova i ostalih skupštinskih tela.

Ne lipši magare do zelene trave, kad moram da kažem.

Ovo nije redovna politička situacija iako bi mnogi hteli da je tako predstave. Ovde ništa nije redovno. Nije ni normalno. Ovde se dogodio tektonski potres koji treba da Srbiju iz temelja promeni. Preutemelji. Ovde ništa više nije zdravo. Bolesni su i zdravstvo, i školstvo, i ekonomija i državna uprava, i policija, i pravosuđe i Ustavni sud. A najbolesnije su obaveštajne službe. Nereformisane, u neprekidnom trajanju od 1944, one su najmalignije tkivo u veoma zaraženom organizmu.

Ponavljam, najmalignije.

Pitam se, da li ćemo mi, u Srbiji dočekati da se, kao ove srede u Mađarskoj, najzad otvore tajni dosijei o građanima i građankama što su stvarani, pohranjivani i skrivani od javnosti punih osam decenija? Da li ćemo saznati ko su bili doušnici, a ko osobe od posebnog interesovanja? Ko je obaveštavao, a ko je bio praćen? I praćen, i prisluškivan. I maltretiran. I ponižavan.

Nikad mi nije bilo omogućeno da vidim svoj dosije. Ni očev. Ni dedin. A tražio sam. Ne jednom. Pominjem ovo koliko da ne bude zabune. I zločestih komentara.

Da li ćemo dočekati poštenu i pravičnu restituciju otete imovine iz komunističkog doba? Ili će otimači i njihovi potomci nastaviti da uživaju u tuđem? Na silu uzetom.

Ako je cilj istinski demokratska Srbija s vladavinom prava kao bazičnim principom, onda će morati da se zaore prilično duboko.

Jedna nepravda uvek rađa sledeću. Jedno nasilje uvek rađa još jedno. Jedna naopakost uvek je prva u nizu naopakosti.

Dosta o sebi i svojima, Protiću.

Prihvatam. Zaista je dosta.

Zato, vratimo se aktuelnoj situaciji i pitanju vremena. Čim se oformi nov parlament i izabere njegov predsednik taj (ili ta) istovremeno postaje vršilac dužnosti predsednika Srbije. Time bi jedna fokalna institucija, ako ne i najfokalnija, prešla na stranu izbornih pobednika i njihove skupštinske većine.

Jer, ovo što imamo trenutno, to je politička travestija. Gubitnici vrše vlast bez ograničenja kao da na izborima nisu potučeni. Dočim, oni što su ih onako ubedljivo potukli čekaju sa strane da se gubitnici smilostive i predaju im vlast.

Koje je rešenje?

Iz ovog neprirodnog stanja se mora izaći što pre. A za to je potreban pritisak. Pritisak i pritisak. Svakodnevan, neodbranjiv, beskompromisan.

Treba zahtevati zakazivanje konstitutivne sednice u najkraćem roku. Ulazak u zgradu parlamenta novoizabranih narodnih poslanika na osnovu izbornog legitimiteta. Treba postaviti neformalan, ali efikasan nadzor nad ključnim resorima i institucijama. Ništa se ne sme raditi bez odobrenja pobednika na izborima i budućih vlastodržaca. Ništa.

Ovako upasivljena Studentska lista se nalazi u nepovoljnom položaju koji ne odgovara njenoj političkoj podršci i pobedi na izborima.

Studenti su uspeli svojom masovnošću i svojom upornošću. Ta dva svojstva studentskog pokreta oborila su dosadašnji režim.

Ta dva svojstva moraju biti glavni oslonac i danas.

Za kim zvona zvone?

Izbornim trijumfom, posao nije završen. Veliki deo posla jeste obavljen. I to veličanstveno. No, predstoji materijalizacija ostvarenog. I demontiranje postojećeg. Neutralisanje i demontiranje.

Niti će institucije namah početi da rade po zakonu i po savesti, niti će se naprasno predobriti. Biće potrebno da budu gurnute, motivisane, upravljene, podučene. I to ne samo savetom, već pre svega autoritetom.

Ovo što dosad videsmo izgleda ohrabrujuće, ali nije prava stvar. Ostavke čelnih ljudi javnih servisa u Beogradu i Novom Sadu deluju pozitivno i pohvalno. Istinska sloboda medija, međutim, dalek je cilj. Teško dostižan ideal. Biće valjda.

Nekad.

Hapšenja?

Međusoban obračun unutar vlastodržačke strukture. Nema optužnica za torturu nad studentima i građanima. Niko iz pravosuđa o tome ne govori.

Jedan režimski bankar. Najverovatnije, perač novca. Nije primarno pitanje hoće li krivično odgovarati, primarno je pitanje hoće li propevati o svojim gospodarima i svojim nalogodavcima.

Poraženi vlastodršci su, zasad, nedodirljivi. I nedodirljivi i neprikosnoveni. Sutra će biti zakonita opozicija. Zaštićena poslaničkim imunitetom. I braće plodove slobode i demokratije koje su tako nemilosrdno gazili.

Svaki sekund njihovog ostanka na vlasti je nepovratno izgubljen za onaj ukupan društveni i nacionalni preobražaj za kojim Srbija vapije.

Toliko od moje malenkosti za ovu subotu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.