Nakon 14 godina na vlasti, tokom kojih je imao izuzetno čvrstu kontrolu nad gotovo svakim aspektom političkog života u Srbiji, Aleksandar Vučić izgubio je na izborima i sada se priprema za prelazak u opoziciju. Njegov poraz nije bio tesan.

Važno je napomenuti da nijedna tradicionalna opoziciona stranka nije uspela da pređe izborni prag (koji iznosi 3 odsto).

Evropska pravda analizira „senzacionalnu“ pobedu Studentske liste: Ko je došao na vlast u Srbiji?

Za posmatrača iz inostranstva nameće se očigledno pitanje: kako je Studentski pokret, bez formalno organizovane političke stranke i bez značajnijeg iskustva u izbornom nadmetanju, uspeo da porazi ne samo iskusnog političara poput Vučića već i brojne iskusne opozicione političare koji su godinama pokušavali, ali nisu uspevali da ga uklone sa vlasti?

Odgovor je, piše Helena Ivanov za EUreporter, višeslojan, ali postoji nekoliko važnih faktora koji pomažu da se objasni šta se dogodilo.

Prvo, kada su studenti u maju 2025. godine shvatili da njihovi protestni zahtevi verovatno neće biti ispunjeni i da će njihov pokret morati da uđe u političku arenu, doneli su jednu ključnu stratešku odluku: da se distanciraju od etabliranih političara i tradicionalnih političkih stranaka.

Svesni da su građani Srbije izgubili veliki deo poverenja u politički establišment, uključujući i opoziciju, studenti su odlučili da formiraju listu parlamentarnih kandidata koja neće uključivati tradicionalne opozicione političare.

Šta pad Vučića znači za Putina? Frans 24 analizira novu političku realnost u Srbiji

Umesto njih, opredelili su se za ljude prepoznate po stručnosti i profesionalnim dostignućima, od kojih mnogi ranije nikada nisu bili politički angažovani. U izbornom smislu, pokazalo se da je to bila izuzetno mudra odluka. Umesto da od građana traže da ponovo poklone poverenje još jednoj političkoj stranci, studenti su im ponudili potpuno drugačiji oblik političkog predstavljanja.

Drugo, studenti su insistirali na tome da izbore pretvore u nešto što bi se moglo opisati kao referendum o Vučićevoj vlasti. Otvoreno su pozivali opozicione stranke da ne izlaze na izbore, već da svoje pristalice pozovu da glasaju za Studentsku listu.

Njihov argument bio je jednostavan: izuzetno visok nivo podrške koji su stekli tokom protesta učinio ih je najjačom političkom snagom protiv Vučića u zemlji. Glas za studente stoga je bio glas protiv Vučića, dok je glas za bilo koga drugog nosio rizik da bude uzalud potrošen.

Mnoge opozicione stranke prihvatile su ovaj argument i odlučile da ne učestvuju na izborima. One koje su odbile taj poziv birači su oštro kaznili. Ilustracije radi, koalicija Evropska Srbija, koja je okupljala neke od najpoznatijih proevropskih opozicionih stranaka u zemlji, osvojila je svega 0,3 odsto glasova.

Španski list: Nakon istorijske pobede pred studentima u Srbiji veliki izazov

Treće, i u tesnoj vezi sa prethodnim, studenti su, po svemu sudeći, potvrdili ono na šta su mnogi građani Srbije godinama sumnjali: da tradicionalna opozicija nije bila dovoljno efikasna, a možda ni dovoljno odlučna da porazi Vučića.

Ništa to nije bolje pokazalo od kampanje koju su studenti organizovali. Pešačili su širom zemlje, sproveli jednu od najobimnijih i najefikasnijih kampanja „od vrata do vrata“ u novijoj istoriji Srbije i, što je možda najvažnije, pozvali obične građane da postanu aktivni učesnici izbornog procesa.

Regrutovali su ljude za uloge izbornih posmatrača i kontrolora na biračkim mestima, organizujući za sve zainteresovane opsežne i izuzetno detaljne obuke.

Na taj način postigli su nešto što tradicionalnim opozicionim strankama više puta nije polazilo za rukom. Nisu se samo obraćali građanima predstavljajući im svoj politički program već su ih pretvorili u aktivne učesnike pokreta, dajući im lični ulog u njegov uspeh.

Podjednako važan bio je i kredibilitet samih studenata. Za razliku od većine etabliranih političara, studenti koji su predvodili kampanju a ne parlamentarni kandidati izabrani da ih predstavljaju – gotovo dve godine pokazivali su spremnost da podnesu značajne lične žrtve u borbi za političke promene i pravdu.

Pešačili su stotinama kilometara širom Srbije, istrčali ultramaraton do Brisela, biciklima stigli do Strazbura i žrtvovali više od osam meseci svog obrazovanja blokirajući univerzitete i zahtevajući odgovornost.

Bez obzira na to da li se neko slagao sa njihovim metodama ili ne, bilo je teško dovesti u pitanje njihovu posvećenost. To je predstavljalo oštar kontrast političkom establišmentu čija obećanja o promenama iznova nisu uspevala da se pretvore u konkretne rezultate.

Čak je i Srpska napredna stranka, poznata po trošenju ogromnih sredstava na izborne kampanje i gotovo neuporedivom iskustvu u vođenju kampanja, teško uspevala da parira sposobnosti studenata da dopru do birača i mobilišu ih.

Razlika je u velikoj meri bila strateške prirode. Vučić je napore usmerio na to da obezbedi izlazak na izbore svoje već postojeće biračke baze, koja broji približno 1,7 miliona glasača. Studenti su, nasuprot tome, bili usredsređeni na proširenje biračkog tela.

Nisu nastojali samo da objedine glasove protiv Vučića već i da mobilišu ljude koji godinama nisu izlazili na izbore, često zato što nisu videli značajnu razliku između političkih opcija koje su im bile ponuđene.

Srbija je svrgnula Vučića: Hoće li se nova vlast okrenuti od Rusije ka EU i šta može da očekuje Ukrajina?

Rezultat je bila izlaznost od gotovo 70 odsto, jedna od najviših zabeleženih u savremenoj izbornoj istoriji Srbije. To samo po sebi pokazuje koliko su studenti bili uspešni u mobilisanju građana koji su ranije bili isključeni ili nezainteresovani za politički proces.

Studenti su pogodili u centar i kada je reč o pitanjima koja su odlučili da stave u prvi plan. Umesto da se upuštaju u neke od tradicionalno najrazornijih političkih podela u Srbiji, naročito u pitanja spoljne politike, usredsredili su svoju kampanju na unutrašnju obnovu zemlje.

Njihova obećanja bila su usmerena na pozivanje na odgovornost svih koji su zloupotrebili javne funkcije, suzbijanje duboko ukorenjene korupcije, obnavljanje slobode medija i obezbeđivanje nezavisnog rada ključnih državnih institucija, bez uticaja izvršne vlasti.

Takva poruka naišla je na posebno snažan odjek među biračima, uključujući i mnoge koji godinama nisu učestvovali na izborima.

Korupcija u Srbiji postala je toliko duboko ukorenjena u svakodnevnom životu da njene posledice više nisu bile apstraktne niti ograničene na političke rasprave. Građani su ih osećali u svakodnevnim situacijama širom zemlje.

Stavljanjem odgovornosti, pravde i institucionalne nezavisnosti u središte kampanje, studenti su se obratili problemima koji prevazilaze tradicionalne političke i ideološke podele.

Srpski studenti pred „brojnim hitnim izazovima“: Britanski Independent nakon „istorijske pobede“ Studentske liste

Četvrto, dok su studenti vodili izuzetno uspešnu kampanju, Vučić i njegova Srpska napredna stranka tokom većeg dela prethodne dve godine nizali su grešku za greškom, otuđujući sve veći deo biračkog tela.

Od trenutka kada se u novembru 2024. godine obrušila nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je stradalo 16 ljudi, Vučić je iznova birao sukob umesto ustupaka.

Njegova vlada primenjivala je policijsku silu protiv mirnih demonstranata, dok su provladini mediji vodili neprekidne kampanje protiv političkih protivnika i studentskih aktivista.

Istovremeno, Vučić je nastavio da tvrdi kako proteste organizuju strane sile, a da pritom nije ponudio uverljive dokaze koji bi potkrepili takve optužbe.

Ni u jednom trenutku nije delovalo da je spreman da prizna da on ili njegova stranka snose makar deo odgovornosti za političku krizu koja je zahvatila zemlju. To odbijanje bilo je posebno upadljivo imajući u vidu izuzetan stepen kontrole koji je Vučić više od decenije imao nad političkim institucijama Srbije.

Što političar više vlasti koncentriše u svojim rukama, to je veća odgovornost koju mora da preuzme kada stvari krenu po zlu. Ipak, Vučić je delovao odlučno u nameri da sebi pripiše zasluge za svaki uspeh, dok je za svaki neuspeh krivicu prebacivao na druge.

Takav pristup preneo se i na njegovu izbornu kampanju. Umesto da se pozabavi nezadovoljstvom koje je stotine hiljada građana izvelo na ulice, Vučić je nastavio da upozorava kako će se Srbija suočiti sa katastrofom ukoliko izgubi vlast. Njegova kampanja se sve više zasnivala na poruci da država ne može da funkcioniše bez njega.

Ponekad su ta upozorenja prelazila granice apsurda. Jedan od posebno upečatljivih primera bila je tvrdnja da bi penzioneri u Srbiji mogli da ostanu bez penzija ukoliko studenti pobede na izborima.

Ono što Vučić nije uspeo da prepozna jeste da kampanja zasnovana gotovo isključivo na strahu teško može da uspe protiv pokreta koji je gotovo dve godine podsticao građane da prevaziđu upravo taj strah.

Ipak, možda najveće iznenađenje bilo je to koliko je lako Vučić priznao izborni poraz.

Međutim, oko 21.30 Vučić se obratio javnosti i priznao da je izgubio izbore. U roku od nekoliko minuta širom Srbije izbila su slavlja, koja su trajala duže od 48 sati.

„EU je ta koja je Srbiji natovarila Vučića“: Bivši ambasador Turske u Beogradu o pobedi Studentske liste u Srbiji

Ipak, kako proslave počinju da jenjavaju, počinje pravi posao. A on nipošto neće biti lak.

Studenti su dali ambiciozna obećanja, a očekivanja koja su pred njih postavljena izuzetno su visoka. Njihova pobeda zasnovana je na obećanju da će obnoviti odgovornost, ponovo izgraditi institucije i suštinski promeniti način na koji se Srbijom upravlja.

Ispunjavanje tih obećanja zahtevaće ne samo političku volju već i značajne institucionalne kapacitete, stručnost i sposobnost donošenja teških odluka.

Osim toga, pobediti na izborima i upravljati državom dva su potpuno različita zadatka. Studenti su pokazali izuzetnu sposobnost da mobilišu građane, izgrade poverenje i organizuju politički pokret. Ostaje da se vidi da li će se ljudi koje su izabrali da ih predstavljaju pokazati podjednako sposobnim za upravljanje državom.

Što se Vučića tiče, jasno je stavio do znanja da nema nameru da se povuče iz politike. Naprotiv, najavio je da namerava da nastavi političku karijeru kao lider opozicije.

Ipak, bez obzira na to šta će Vučić dalje učiniti, u Srbiji se dogodilo nešto suštinski važno. Više od decenije politički život zemlje vrteo se oko jednog čoveka, čija je kontrola nad vlašću delovala gotovo neprobojno. Na kraju je bilo potrebno da pokret predvođen mladim ljudima, od kojih mnogi nikada ranije nisu glasali, pokaže da Vučić nije nepobediv.

U Srbiji je počela nova politička era. Da li će ona doneti promene koje su milioni građana zahtevali, tek treba da se vidi. Ali, prvi put posle 14 godina, odgovor na to pitanje više ne zavisi od Aleksandra Vučića.

Stavovi izneti u ovim člancima nisu nužno stavovi publikacije EU Reporter.