Mnogo je tekstova objavljeno o tome šta se dogodilo na izborima u Srbiji i Mađarskoj. Međutim, malo ko se zaista zapitao zašto se to dogodilo.

Prema analizi Danijela Rone i Fabijana Spasića, politikologa iz istraživačkog centra 21 Kutatokozpont koju prenosi Telex.hu, glavni razlog treba tražiti u promeni opozicije, ali je, dodaju, bilo potrebno da se poklopi i niz drugih faktora kako bi Aleksandar Vučić i Viktor Orban bili smenjeni tako ubedljivom većinom.

Promenjene navike u korišćenju medija, teža ekonomska situacija i negativni globalni trendovi po vladajuće stranke takođe su doprineli izbornom rezultatu. Tokom dugogodišnje vladavine nagomilavali su se bes i nezadovoljstvo prema dvojici lidera, pri čemu su posebno važnu ulogu odigrali tragedija u Novom Sadu i slučaj pomilovanja.

Istorija retko ponavlja samu sebe na tako upečatljiv način u razmaku od svega šest meseci. Fotografije i snimci srpskih i mađarskih mladih ljudi (ali i starijih) koji slave u euforiji razlikuju se gotovo samo po datumu, mestu i bojama zastava: osećanja su ista, doživljaj je isti. Čak su i pesme zapanjujuće slične, a njihova glavna poruka glasi: „Gotovo je“.

U oba slučaja okončana je više od decenije duga autokratska vladavina jednog čoveka. Sistem i njegov lider pali su zajedno, kao rezultat društvenog jedinstva i učešća građana u meri kakva ranije nije zabeležena.

Opozicija, koja je ranije bila ograničena uglavnom na velike gradove, „prelila se“ i na ruralna područja.

Na kraju, izlaznost i euforiju dodatno su pojačala i pogrešna očekivanja: gotovo čitavo društvo očekivalo je tesnu izbornu trku i vlast koja neće priznati poraz. Čak su i mnogi od onih koji su želeli promene sumnjali u uspeh sopstvene strane.

Ipak, u obe zemlje sprovedena su nezavisna i precizna istraživanja javnog mnjenja, ali su njihov glas često nadjačavala istraživanja sprovedena i oblikovana pod pritiskom vlasti.

Rezultat je jedna od najvećih smena političkih elita u istoriji ovih zemalja, pri čemu će ogromnu većinu poslaničkih mesta zauzeti novi predstavnici.

Naravno, postojale su i razlike. Orbanov režim je, uz nekoliko malobrojnih, ali značajnih izuzetaka, u osnovi bio nenasilan, što se nikako ne može reći za režim Aleksandra Vučića, ukazuju autori.

Spajanje stranke i države bilo je karakteristično za obe zemlje, ali je u Srbiji ta pojava bila još izraženija. Uprkos tome, nezadovoljstvo i bes prema Orbanovom režimu nisu bili ništa manji nego u slučaju Srbije.

U ideološkom smislu, dve stranke su slične, ali ne i potpuno iste. Obe su nacionalističke, protiv imigracije, evroskeptične, ali su dugo oportunistički sarađivale sa Evropskom unijom i bile naklonjene Rusiji. Svoje političke protivnike označavale su kao strane agente.

Kakvi će biti odnosi Hrvatske i Srbije posle Vučića?

Međutim, Vučić je prihvatao i levičarske vrednosti – teško je zamisliti da bi se Fides zvao „Napredna stranka“ – dok je Orban, naročito pred kraj svoje vladavine, sve više skretao ka krajnjoj desnici.

Kao što možemo da vidimo, sličnosti je mnogo više nego razlika.

Ipak, pitanje ostaje zašto su Orban i Vučić izgubili? Zašto baš sada? Zašto tako ubedljivo? Zašto su Tisa i Studentska lista bile uspešnije od ranijih opozicionih stranaka?

Možda ćemo, naglašavaju, upoređujući dva veoma slična, ali ipak ne potpuno ista slučaja, mi Mađari bolje razumeti i sami sebe.

Sedam hipoteza

Da bismo odgovorili na ova pitanja, razmotrićemo sedam pretpostavki (hipoteza), jednu po jednu, a na kraju ćemo sumirati koji su od brojnih mogućih uzroka važniji, a koji manje važni ili potpuno netačni.

Prva hipoteza odnosi se na pitanje da li se promenilo samo društvo, odnosno potrebe i stavovi građana.

Kada bismo ustanovili da su birači u obe zemlje postali liberalniji nego ranije – na primer, tolerantniji, otvoreniji prema manjinama, više naklonjeni Evropi, manje nacionalistički i manje protiv imigracije – onda bi ova hipoteza bila potvrđena.

Međutim, s jedne strane, to je samo u maloj meri tačno čak i u Mađarskoj. U Srbiji je, zbog manjeg broja javno dostupnih istraživanja, još teže donositi zaključke o dugoročnim društvenim promenama. Ipak, i ona uglavnom ukazuju na to da Vučićev režim nije srušen nekim jasnim i opštim liberalnim zaokretom u društvu.

Pored podrške demokratskim pravima, u Srbiji su i dalje snažno prisutni autoritarni, tradicionalistički i suverenistički stavovi. Dakle, zahtev za demokratskim promenama može postojati istovremeno sa konzervativnim ili nacionalističkim uverenjima. Uspeh mobilizacije opozicije zato se ne može prvenstveno poistovetiti sa liberalizacijom društva.

Prirodna demografska smena biračkog tela nesumnjivo je išla u prilog opoziciji, koja je veoma popularna među mladima, i sigurno ima i svoju ideološku dimenziju. Istovremeno je štetila vladajućim strankama, koje imaju snažnu podršku među starijim građanima. Ipak, ovaj faktor ne treba preuveličavati, jer su obe opozicione snage uspele da prodru i u ideološko uporište vlasti.

Druga hipoteza odnosi se upravo na promenu opozicije. Prema ovoj pretpostavci, Studentska lista i Tisa predstavljale su bolju i snažniju opoziciju.

Važna podudaranja sa vladajućim stranama u pojedinim pitanjima – na primer, u vezi sa imigracijom, nacionalizmom i „povratkom“ nacionalne zastave u Mađarskoj, kao i pitanjem Kosova u Srbiji – omogućila su im da privuku i birače koji su ranije glasali za Orbana i Vučića. Ranije opozicione stranke, uz nekoliko izuzetaka, nisu čak ni pokušavale da dopru do takvih birača.

Vukanović: „Slabljenje Vučićevog uticaja direktno će potkopati i Dodikovu poziciju, on je već politička prošlost”

U prilog drugoj hipotezi, a protiv prve, govori i činjenica da su opozicioni pokreti u velikoj meri bili oslobođeni ideoloških podela. Izbegavali su teme koje izazivaju podele, što im je takođe pomoglo da okupe veoma različite ljude u jedan zajednički tabor.

Glavne poruke i najčešće skandiranje na skupovima Tise i Studentske liste odnosili su se upravo na pobedu, a ne na konkretne zahteve u vezi sa javnim politikama ili ideologijom.

S druge strane, dve nove političke snage shvatile su da je veliki deo opoziciono nastrojenih građana prvenstveno kritičan prema samom sistemu, a ne prema pojedinačnim političkim odlukama tog sistema.

Zato su obe nastupale kao antisistemske snage i privlačile pažnju delovanjem usmerenim protiv sistema: marševima, protestima i osporavanjem legitimiteta političkih protivnika.

Naravno, i ranije opozicione stranke pokušavale su isto, ali su se često, čak i neprimetno, uklapale u postojeći sistem.

Na kraju, Studentska lista i Tisa uspele su da iskoriste i dodatno pojačaju antirežimsko raspoloženje i zato što su bile nove, za razliku od ranijih opozicionih stranaka koje su u očima birača već bile kompromitovane.

To je u izvesnoj meri paradoksalno u slučaju Petera Mađara, jer je, prema mišljenju mnogih birača, njegovoj kritici Fidesa upravo činjenica da je poznavao sistem iznutra i da se ipak odrekao svoje pozicije davala dodatnu verodostojnost.

Drugu hipotezu potvrđuje i činjenica da u mnogim drugim zemljama regiona nove stranke i političari takođe potiskuju stare, a razlikuju se samo po tome koliko dugo uspevaju da zadrže uspeh.

Takvi primeri su stranka Roberta Goloba u Sloveniji 2022, stranka „Nastavljamo promenu“ u Bugarskoj 2021. godine, stranka OĽaNO u Slovačkoj 2020. godine i ANO Andreja Babiša u Češkoj 2017. godine.

Uprkos brojnim zajedničkim osobinama, između dve političke snage koje su dovele do promene vlasti postojala je i jedna veoma značajna razlika: do krajnjih granica centralizovana Tisa predstavlja potpunu suprotnost Studentskoj listi, koja se zasniva na principima neposredne demokratije i odlučivanja iz baze.

To znači da su novina, svežina i način političkog delovanja mnogo važniji od same organizacione strukture stranke.

Treća hipoteza, koja se takođe odnosi na stranu ponude, polazi od pretpostavke da do preokreta nije došlo zbog osvežavanja opozicije, već zbog zamora vladajućih stranaka. U tome nesumnjivo ima istine. Na primer, predizborna kampanja Fidesa iz 2022. godine, zasnovana na izazivanju straha od rata, bila je mnogo uspešnija i bolje utemeljena nego ona iz 2026. godine.

Istovremeno, Srpska napredna stranka (SNS) i Fides vladali su 14, odnosno 16 godina, što je već toliko dug period da su se nagomilali brojni problemi, zloupotrebe i greške, dodatno pojačavajući nezadovoljstvo građana do krajnjih granica.

Nesumnjivo je retkost u demokratskoj Evropi, ali i u svetu, da neka politička stranka pobedi na četiri uzastopna izbora.

Od poslednjih 396 izbora u zemljama Evropske unije, samo u četiri slučaja premijer je uspeo da ostane na vlasti duže od 16 godina, dok je duže od 12 godina na vlasti ostao samo u devet slučajeva.

Dugotrajna vlast u autoritarnim sistemima

Međutim, dugotrajno zadržavanje na vlasti mnogo je manje neobično u nedemokratskim sistemima. U Belorusiji je sadašnji predsednik na vlasti 32 godine, u Rusiji 26, u Azerbejdžanu 23, a u Turskoj 12 godina – pri čemu je Vladimir Putin tokom tog perioda obavljao i funkciju premijera. U Kazahstanu je Nursultan Nazarbajev bio predsednik 18 godina.

Politički sistemi Mađarske i Srbije nalazili su se između ove dve grupe. Stranke povezane sa državom imale su ogromnu institucionalnu i resursnu prednost, ali neposredne izborne prevare i pokušaji izbornih manipulacija nisu bili takvih razmera da bi suštinski promenili izborni rezultat.

U celini gledano, ovu hipotezu ocenili bismo kao srednje snažno objašnjenje. Kada bi ona objašnjavala sve, Vučić i Orban mogli su da izgube vlast već 2022. godine, jer su i tada, posmatrano među izborima koji su bar donekle bili kompetitivni, pripadali retkoj grupi lidera sa izuzetno dugim stažom na vlasti.

Forin polisi: Vučićeva vladavina je završena, sistematski je gušio demokratske slobode

Iako to nije bilo glavno pitanje našeg teksta, navedeni podaci pokazuju i koliko je važno učvršćivanje vlasti kroz autoritarne mehanizme.

Četvrta hipoteza polazi od ekonomskog glasanja: birači ocenjuju vlast i na osnovu sopstvenog životnog standarda i ekonomskih rezultata zemlje.

U Mađarskoj ovu pretpostavku jasno potvrđuje činjenica da je prethodni privredni rast zamenila stagnacija, dok je prosečna godišnja inflacija 2023. dostigla 17,6 odsto.

Kao što smo pokazali i u jednoj ranijoj analizi, rast cena neposredno je pogodio čak i birače koji inače slabo prate politiku, jer se sa cenama u prodavnicama svi redovno susreću.

Kasniji pad inflacije nije značio da su cene počele da padaju, već samo da su nastavile da rastu sporijim tempom. Zbog toga se nije automatski vratila ranija sigurnost u pogledu životnog standarda, niti poverenje u vladu.

Istovremeno, zadržavanje sredstava iz fondova Evropske unije ograničilo je, pored finansiranja privrede, i mogućnosti vlade da raspodeljuje sredstva.

Nezadovoljstvo ekonomskom situacijom tako je moglo da slabi poziciju Fidesa tokom gotovo čitavog mandata.

U Srbiji je ekonomsko objašnjenje nešto manje ubedljivo. Bruto domaći proizvod (BDP) beležio je značajan rast tokom sve tri godine, od 2023. do 2025, a neto realne zarade takođe su konstantno rasle.

Ipak, prethodni talas inflacije ozbiljno je pogodio i građane Srbije. Nivo cena trajno je porastao, mada u nešto manjoj meri nego u Mađarskoj.

Uprkos pozitivnim ekonomskim pokazateljima, birači mogu smatrati da je raspodela bogatstva nepravedna ili da je vlast korumpirana, što može dovesti do nezadovoljstva.

Sve u svemu, ekonomska hipoteza ima veću objašnjavajuću snagu u Mađarskoj, ali je relevantna i za Srbiju.

Nezadovoljstvo životnim standardom u oba slučaja moglo je da doprinese želji za promenama, ali samo po sebi ne objašnjava zašto se to dogodilo baš sada i zašto su upravo ove opozicione snage ostvarile tako ubedljivu pobedu.

Prema petoj hipotezi, građani širom sveta zbog društvenih mreža i algoritama ekonomsku situaciju koja postaje sve teža doživljavaju još negativnije nego što bi inače.

U vremenu nagomilanih kriza i sveprisutnog negativizma nije čudno što vladajuće stranke imaju sve teži zadatak. Godine 2024. prvi put se dogodilo da su vladajuće stranke izgubile glasove na svim izborima širom sveta, bez izuzetka.

Birači su sve nezadovoljniji.

Iako se na društvenim mrežama brzo širi slika na kojoj svetski „patriotski“ lideri, nakon što su i sami izgubili izbore, sedaju pored Orbana na terasi u Parizu, stvarnost je nešto drugačija. Naime, mnoge stranke iz političke porodice protivnika imigracije zapravo jačaju – i to pre svega one koje još nikada nisu bile na vlasti, poput Marin Le Pen i Alternative za Nemačku (AfD).

Šesta hipoteza poraz bivših vladajućih stranaka objašnjava promenjenim navikama i obrascima korišćenja medija.

Argumentacija Danijela Trajsmana i Sergeja Gurijeva u knjizi „Spin diktatori“ polazi od pretpostavke da se stanovništvo podelilo i zbog načina na koji prati medije.

Mlađi i informisaniji birači od proseka mogu na internetu i društvenim mrežama da pronađu izvore kritički nastrojene prema vlasti. Međutim, stariji birači, sa nižim nivoom obrazovanja i manjim interesovanjem za politiku, prvenstveno se informišu putem tradicionalnih medija.

Šta pad Vučića znači za Putina? Frans 24 analizira novu političku realnost u Srbiji

Drugim rečima, država može da drži slabije informisane birače u svojevrsnom informacionom balonu tako što preuzima kontrolu nad televizijskim i radio-kanalima i javnim medijskim servisima, čime stiče ogromnu prednost koju je teško nadoknaditi.

To je tokom 2010-ih zaista bilo karakteristično za Mađarsku i Srbiju. Međutim, tokom 2020-ih, a naročito poslednjih godina, korišćenje interneta za praćenje vesti i posebno društvenih mreža proširilo se i među starijim generacijama.

U Mađarskoj je Fides brzo reagovao na ovaj trend nakon lokalnih izbora 2019. godine, koji su za njega bili neuspešni. Koristeći državne resurse, postao je rekorder u Evropi po izdvajanjima za oglašavanje na Fejsbuku i Jutjubu. Istovremeno je zauzeo značajne pozicije i među internet portalima, na primer preuzimanjem Indeksa. Tokom kampanje 2022. godine uspeo je da ostvari prednost na Fejsbuku.

Zato u Mađarskoj presudno nije bilo samo to što je stanovništvo sve više pratilo vesti putem interneta, iako je i to predstavljalo izazov za Fides, već činjenica da je, nakon odluke Evropskog parlamenta, a zatim kompanija Meta i Gugl, u jesen 2025. godine značajno smanjen broj političkih oglasa na Fejsbuku i Jutjubu.

Time je Fides ostao bez svog najefikasnijeg oružja, i to upravo u trenutku kada bi najviše novca uložio u oglašavanje. To je napravilo ogromnu razliku između dinamike kampanja 2022. i 2026. godine.

Naravno, izuzetna aktivnost Petera Mađara na društvenim mrežama i njegov veliki domet takođe su u velikoj meri pomogli da se izborna ravnoteža preokrene.

I u Srbiji je kontrola nad tradicionalnim medijima postajala sve manje dovoljna za dominaciju u javnom prostoru.

Iako je televizija i dalje ostala najvažniji izvor informisanja među starijim građanima, gde su komercijalne televizije sa nacionalnom pokrivenošću, povezane sa vlasnicima bliskim Vučiću, kao i javni medijski servis, obezbeđivali dominaciju provladinog narativa, organizatori studentskog pokreta uspeli su da koriste internet platforme za informisanje i mobilizaciju, zaobilazeći državne filtere.

Uloga Jutjuba u Srbiji takođe je značajno porasla. Prema istraživanju iz 2026. godine, 41 odsto ispitanika koristi ovu platformu za praćenje vesti, što je za osam procentnih poena više nego samo godinu dana ranije. Kada je reč o Fejsbuku, taj procenat iznosio je 50 odsto, a na Instagramu 40 odsto.

Za razliku od Mađarske, u Srbiji političko oglašavanje nije obustavljeno 2025. godine, jer su se mere Mete i Gugla odnosile samo na Evropsku uniju.

Stranka Aleksandra Vučića i na ovim platformama trošila je višestruko više novca od svojih protivnika, koristeći državne resurse. Međutim, u poređenju sa Fidesom, ukupna izdvajanja bila su veoma mala.

Ipak, primer Srbije pokazuje da su društvene mreže otvorile alternativne mogućnosti informisanja i organizovanja za aktere koji su bili potisnuti iz televizijskog javnog prostora.

Kontrola tradicionalnih medija više nije bila dovoljna da bi se, kao ranije, u potpunosti kontrolisala politička utakmica.

Dakle, navike u korišćenju medija zaista su se donekle promenile. Međutim, s jedne strane, Fides i SNS su se delimično prilagodili tim promenama, dok s druge strane, sama promena medijskih navika samo delimično objašnjava poraze Orbana i Vučića.

Hrvatski analitičar: Vučić bi radije u zatvor nego u opoziciju, studenti sposobni da izvedu svoj „Peti oktobar“

Sedma hipoteza polazi od dva ključna događaja: u Mađarskoj je to bila afera sa pomilovanjem, a u Srbiji tragedija u Novom Sadu.

Nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu obrušila se 1. novembra 2024. godine i odnela 16 života. U očima demonstranata, ova tragedija postala je simbol korupcije, netransparentnih državnih investicija i neodgovornosti vlasti.

U Mađarskoj je, s druge strane, moralni kredibilitet vlasti koja je zaštitu dece isticala kao jedno od svojih glavnih načela ozbiljno narušen kada je predsednica Republike pomilovala osuđenog rukovodioca koji je učestvovao u prikrivanju seksualnog zlostavljanja dece u jednom domu za nezbrinutu decu.

Iako se ove dve priče na prvi pogled veoma razlikuju, za mnoge građane one su pokazale isto: država političke interese i unutrašnju lojalnost stavlja ispred bezbednosti svojih građana, zaštite ugroženih i pozivanja odgovornih na odgovornost.

Oba slučaja narušila su sliku koju je vlast gradila o samoj sebi i pretvorila političke kritike sistema u lične, konkretne i lako razumljive priče.

Vučiću i Orbanu dodatno je otežalo situaciju to što su oba događaja značajno doprinela promeni opozicije.

Pošto ranije opozicione stranke nisu uspevale da artikulišu i usmere antirežimsko nezadovoljstvo, pojavile su se nove političke snage, koje su se u obe zemlje pojavile u pravom trenutku i sa izuzetnim osećajem za politički trenutak.

Naravno, u oba slučaja mogli su da izaberu i neke druge teme, ali teško da bi pronašli delotvornije od ovih.

Šesnaest izgubljenih života govori samo za sebe. U slučaju Fidesa, za razliku od mnogih ranijih afera, pojavio se i element političkog razrešenja i svojevrsne katarze, jer su ostavke podneli i predsednica države i još jedan visoki politički funkcioner.

Čak se i tokom predizborne kampanje 2026. godine ova afera iznova vraćala u javnost.

Posebnu težinu oba slučaja imala su i zbog toga što su posledice bile nepovratne: izgubljeni ljudski životi nisu mogli biti spaseni, a osuđeni saradnik u prikrivanju pedofilije, nakon pomilovanja, nije mogao ponovo biti osuđen za isto delo.

Ova hipoteza, koja i sama ima veliku objašnjavajuću snagu, dodatno dobija na značaju zbog toga što je podstakla i drugu važnu promenu – smenu dotadašnje opozicije.

Sve u svemu, autori naglašavaju da su ustanovili da svako od navedenih objašnjenja sadrži deo istine, ali da nemaju sva podjednaku težinu.

Očigledno je da je čak i hipoteza sa najmanjom objašnjavajućom snagom mogla da doprinese izbornom rezultatu. Međutim, zamor vlasti, promenjene navike u korišćenju medija i globalni trendovi koji ne idu u prilog strankama na vlasti nisu nužno morali da dovedu do pada Vučića i Orbana, iako su im nesumnjivo otežali političku poziciju.

Najubedljiviji dokaz za to predstavlja jedan svojevrsni prirodni eksperiment: šta bi se dogodilo da su sve ove poteškoće postojale u istoj meri, ali da do promene opozicije nije došlo? Odgovor na to pitanje najbolje možemo pronaći u rezultatima vanrednih izbora tokom 2025. godine, na kojima su učestvovale stare opozicione stranke, ali ne i Tisa.

Vanredni izbori u Dombovaru, održani početkom 2025. godine, dakle nakon 15 godina vladavine Fidesa i u uslovima visokog nivoa cena i drugih ekonomskih problema, pokazali su koliko je velika i dalje bila prednost Fidesa u manjim sredinama. Stranka je osvojila čak 64 odsto glasova, ostavivši svoje nekadašnje protivnike daleko iza sebe.

Možda je još važnije to što su dva najjača protivnika, Naša domovina (Mi Hazank), koja je osvojila 19 odsto glasova, i Demokratska koalicija (DK), sa 11 odsto, otvoreno slavili ostvareni rezultat.

Iz toga se posredno moglo zaključiti da im ne bi smetalo ni da Fides ostane na vlasti, pod uslovom da oni zadrže mesta u parlamentu i zauzmu bolju poziciju u međusobnom nadmetanju opozicionih stranaka.

CNN o izborima u Srbiji: Aleksandar Vučić priznao je poraz

Primarni ciljevi koje su Mi Hazank i DK postavljali pred sebe bili su veoma udaljeni od osnovnih očekivanja ogromne većine opozicionih birača. Za tu većinu jedino je bila važna promena vlasti.

Nasuprot tome, Tisa je, izuzev prvog intervjua Petera Mađara, od samog početka i tokom čitave kampanje jasno isticala promenu vlasti, odnosno promenu sistema, kao svoj glavni cilj.

I na izborima za Evropski parlament upravo je to predstavljeno kao glavno pitanje izbora, za razliku od, na primer, stranke Momentum, koja se više usredsredila na ono što je razlikuje od ostalih opozicionih stranaka.

Bilo je mnogo sličnih primera samorazotkrivanja i kod drugih predstavnika stare opozicije. Na primer, postavljalo se pitanje da li bi šanse za promenu vlasti bile veće kada bi Socijalistička partija Mađarske (MSZP) imala pet umesto jednog procenta podrške.

Naravno, ne tvrdimo da su svi razmišljali na taj način, ali je ukupna slika ipak upućivala upravo na takav zaključak.

I rezultati pokrajinskih lista na lokalnim izborima van Budimpešte pokazivali su sličan odnos snaga kao izbori u Dombovaru, budući da Tisa u tim sredinama nije imala svoje liste. Fides je osvajao oko 50–60 odsto glasova, dok su male opozicione stranke jedna drugu više posmatrale kao rivale nego kao partnere.

U glavnom gradu i nekoliko većih gradova čak je i stara opozicija mogla da pobedi. To potvrđuje i pobeda Lasla Varjua na vanrednim izborima u Ujpeštu. Međutim, u manjim sredinama Fides nije imao razloga za strah od svojih starih političkih protivnika.

Naravno, ne možemo sa sigurnošću znati koliko bi tačno glasova osvojili. Ipak, s obzirom na to da veliki deo njih nije bio sposoban da formira međusobno funkcionalnu koaliciju, ne bi uspeli da pobede čak ni kada bi Fides 2026. godine osvojio istih 36 odsto glasova, a 56 odsto koje je pripalo Tisi bilo raspodeljeno između DK, Jobika, Mi Hazánka, MKKP-a, Momentuma, MSZP-a, LMP-a i stranke Dijalog (Párbeszéd).

Pritom, te stranke su mnogo manje uspešno od Tise uspevale da privuku nekadašnje birače Fidesa.

Sličan primer u Srbiji

Slični vanredni izbori održani su i u Srbiji, mada u manjem obimu.

Krajem 2025. godine održani su lokalni izbori u Negotinu, na kojima je vladajuća koalicija, koja nosi Vučićevo ime, osvojila 67 odsto glasova, dok je zajednička opoziciona lista dobila svega 26 odsto.

Treba napomenuti da su, pored tradicionalnih opozicionih stranaka, na opozicionoj listi učestvovali i predstavnici građanske grupe „Negotin uz studente“. To je otprilike kao kada bi lokalni ogranak pokreta Tisa podržao kandidata neke od ranijih opozicionih stranaka.

Pored Negotina, u još dva grada ujedinjena opozicija pretrpela je ubedljiv poraz od vladajuće stranke, mada su te izbore pratile i izborne nepravilnosti.

Sve u svemu, ni u Srbiji se opoziciono jedinstvo nije pokazalo kao konkurentna politička opcija.

Podaci koji pokazuju značaj promene opozicije

Postoji još jedan ilustrativan skup podataka koji jasno pokazuje koliko je promena opozicije bila značajnija od ekonomskog glasanja.

Fides je na izborima 2014. i 2026. godine u Mađarskoj osvojio više od 2.100.000 glasova u zemlji.

Međutim, taj broj glasova je 2014. godine predstavljao 43,5 odsto, a 2026. godine 36,5 odsto glasova na proporcionalnoj listi.

Indeks potrošačkog poverenja, koji odražava procenu građana o ekonomskoj situaciji, čak je neznatno povoljniju sliku pokazivao 2014. godine.

Sve u svemu, u sličnim ekonomskim okolnostima vladajuća stranka uspela je da zadrži približno isti broj pristalica.

Međutim, činjenica da je isti broj glasova, uz nešto veći procenat podrške, na izborima 2014. godine Fidesu doneo dvotrećinsku većinu, dok je 2026. godine dvotrećinsku većinu osvojila Tisa, ne može se objasniti ničim drugim osim potpunom transformacijom opozicije.

Naravno, ne možemo znati šta bi se dogodilo da je promena opozicije zatekla vlast u obe zemlje u boljim ekonomskim okolnostima i u periodu kada je bila manje politički iscrpljena.

Moguće je da bi tada uspeli da opstanu, ili bi barem njihov poraz bio blaži.

Analiza za Gardijan o „revoluciji bez vođe“ koja je zahvatila Srbiju: „Vučićevo priznavanje poraza moglo bi da bude i strateški potez“

Takođe je moguće da Studentska lista i Tisa ne bi bile toliko uspešne, ili da do promene opozicije uopšte ne bi ni došlo.

Uticaji pojedinačnih hipoteza mogli su, dakle, da se međusobno prepliću. To se posebno jasno videlo u slučaju novosadske tragedije i afere sa pomilovanjem, koje su istovremeno doprinele i promeni opozicije.

Dve stvari, međutim, možemo sa sigurnošću da zaključimo: za ovako veliki politički preokret bilo je potrebno da se poklopi više različitih faktora, ali smatramo da je dokazano i da je jedan faktor imao ključnu ulogu.

I u politici važi ona mudrost koja se često povezuje sa fudbalom: svaki tim igra onako kako mu protivnik dozvoli, zaključuju.